U šumi dobar trag može da vodi ka sasvim drugačijoj zaradi: fotografiji ptice, kratkom snimku majmuna ili zvuku koji potvrđuje da je neka vrsta još prisutna. U Zapadnom Kalimantanu, indonežanskom delu Bornea, program KehatiKu plaća stanovnicima da beleže divlje životinje. Good Good Good u današnjem pregledu pozitivnih vesti izdvaja ovu ideju kao način da se poznavanje prirode pretvori u njenu zaštitu. Projekat obuhvata devet sela, a njegova privlačnost je u jednostavnom obratu: susret sa životinjom dobija ekonomsku vrednost i kada se ona ne uhvati, ne ubije i ne proda.
Učesnici beleže ono što vide tokom svakodnevnog kretanja u okolini svojih naselja. Fotografije, video i zvučni zapisi prolaze stručnu proveru, posle koje sledi isplata. Borneo Futures, organizacija koja vodi projekat, navodi da visina naknade zavisi od retkosti vrste i težine opažanja. Telefon tako postaje terenska beležnica, a iskustvo lokalnih ljudi deo istraživanja. Za nekoga ko poznaje predele, glasanje ptica i promene u šumi, to znanje dobija novu upotrebu. Važan je i zvuk: životinja može ostati iza lišća, ali njeno prisustvo ipak može biti zabeleženo.
Najzanimljiviji deo ove priče nije sama aplikacija, već pitanje kome pripada vrednost sačuvane prirode. Ako korist od očuvanja vidi samo udaljeni posetilac, a lokalna porodica snosi svakodnevne troškove, teško je očekivati trajnu podršku. Model poput ovog pokušava da približi te dve strane. Šuma postaje mesto u kojem znanje, strpljenje i pouzdan zapis mogu da donesu prihod. To ne znači da je svaka fotografija velika zarada ili da je problem lova rešen. Znači da postoji dodatna mogućnost koju vredi pratiti: prihod vezan za ponovljene susrete sa živim životinjama. U takvom modelu bilo bi važno i da zajednica razume kako se podaci koriste. Plaćeno opažanje ima više smisla ako ljudi mogu da vide zbog čega je njihov doprinos koristan, a ne samo da pošalju zapis u nepoznat sistem. Razgovor o rezultatima mogao bi da bude jednako važan kao jednostavan interfejs na telefonu.
Takva zamisao otvara i zanimljiva pitanja za svakoga ko voli fotografiju. Dobar zapis za nauku ne mora da izgleda kao naslovna strana časopisa. Čak i kadar koji je estetski skroman može biti koristan ako omogućava prepoznavanje vrste i pouzdano beleženje opažanja. Umesto savršenog svetla, u prvi plan dolaze tačnost i doslednost. Vrednost dobija niz običnih susreta, a ne samo jedan spektakularan prizor. Tu bi se mogla nalaziti i snaga ovakvog pristupa: terenski rad postaje deo svakodnevice ljudi koji se već kreću kroz krajolik, umesto zadatka rezervisanog za povremenu ekspediciju. Zanimljivo je i pitanje šta se događa sa pažnjom tokom takve potrage. Kada cilj postane pouzdano opažanje, poznati predeo može da se gleda sporije i pažljivije. Za fotografa to može biti drugačija vežba od traženja samo atraktivnog kadra: važan je i susret koji bi ranije prošao neprimećeno.
Romantična predstava o fotografu koji jednim kadrom spasava šumu ipak je preuska. Dugoročan uspeh zavisio bi od redovnih isplata, kvalitetne provere i poverenja učesnika. To su pitanja na koja ovakve programe treba meriti, zajedno sa stvarnim stanjem životinjskih populacija. Ali početna ideja zaslužuje pažnju upravo zato što je razumljiva bez velikih parola. Osoba koja dobro poznaje šumu može od tog znanja imati korist dok životinja nastavlja svoj put. Fotografija tada nije samo uspomena koju neko odnosi kući, već razlog da se u isti predeo vrati i sledećeg dana.
S.B.
Izvor: Postinfo
