Posle nekoliko meseci u svemiru, povratak na Zemlju deluje kao završetak najzahtevnijeg dela misije. Novo istraživanje, predstavljeno u časopisu Mayo Clinic Proceedings i saopštenju izdavača Elsevier, pokazuje zašto se zdravstvena priča astronauta tu nastavlja. Kod ljudi koji su u svemiru proveli više od 90 dana zabeležena je viša stopa preloma kuka nego posle kraćih letova i u odgovarajućim poređenjima. Takvi prelomi javljali su se i ranije u životu nego što bi se očekivalo. Autori nisu utvrdili povećanje učestalosti svih preloma, što ovaj nalaz čini specifičnim pitanjem dugoročnog zdravlja skeleta. Posmatranje godina nakon leta postaje deo procene uspeha misije, jer posledice promene okruženja mogu da se ispolje tek kasnije.
Kosti se stalno menjaju i obnavljaju, iako ih obično zamišljamo kao nepromenljivu potporu tela. Na Zemlji ih svakodnevno opterećujemo stajanjem, hodanjem i podizanjem tereta. U mikrogravitaciji mnogi od tih podsticaja slabe, pa organizam funkcioniše u sasvim drugačijim uslovima. Vežbanje u orbiti zato zahteva posebne uređaje koji stvaraju otpor. NASA proučava kombinacije fizičke aktivnosti i drugih mera koje bi ublažile promene tokom misije. Ipak, uspešan trening i dobar osećaj posle sletanja ne govore sami po sebi koliko je svaki deo kostiju uspeo da se oporavi. Gustina predstavlja količinu mineralnog materijala, dok raspored i oblik unutrašnjih struktura daju dodatne informacije o ponašanju kosti pod opterećenjem.
Istraživači su analizirali prijavljene prelome američkih astronauta iz godišnjih kliničkih pregleda i koristili Bajesovo statističko modelovanje. Takav pristup posebno je važan kada je grupa ispitanika mala, a dugotrajni letovi retki. Predloženo je i detaljnije praćenje strukture kostiju, uz proširivanje procena koje se oslanjaju na mineralnu gustinu. NASA je počela da koristi kvantitativnu kompjuterizovanu tomografiju pre i posle leta. Cilj je da se preciznije razume stanje skeleta pre povratka zahtevnim aktivnostima, umesto da se zaključak zasniva samo na subjektivnom osećaju spremnosti. Rezultate treba tumačiti uz veličinu uzorka i nesigurnost procene, jer statistički model pomaže analizi, ali ne nadoknađuje svaki nedostajući podatak.
Za buduće misije ovo otvara praktično pitanje: kako planirati oporavak koji traje duže od neposrednog prilagođavanja gravitaciji? Važno bi bilo povezati dužinu leta, početno stanje kostiju, režim vežbanja i kasnije opterećenje. Jedna osoba može brzo da povrati snagu i ravnotežu, dok se neke dublje promene popravljaju drugačijim tempom. Zbog toga istraživanja moraju da prate više pokazatelja i duži vremenski period. Mali broj astronauta otežava čvrste procene, ali upravo takve grupe omogućavaju proučavanje uslova koje na Zemlji gotovo nikada ne doživljavamo u istom obliku. Posebno je važno razlikovati povratak osnovnim svakodnevnim obavezama od povratka intenzivnom sportu ili drugim aktivnostima sa većim opterećenjem.
Najzanimljivija pouka tiče se načina na koji procenjujemo oporavak. Završena misija, vraćena kondicija i odsustvo tegoba predstavljaju važne informacije, ali odgovaraju na različita pitanja. Za planiranje dužeg boravka van Zemlje biće potrebna jasnija slika o tome kako se telo menja i šta mu je potrebno posle povratka. Takva saznanja mogu pomoći i istraživačima koji proučavaju posledice dugotrajne nepokretnosti. Svemirska medicina tako prati čoveka tokom celog putovanja: od pripreme i života u orbiti do godina koje dolaze nakon poslednjeg pogleda na Zemlju iz svemira. Dugoročno praćenje omogućava da se rani pokazatelji uporede sa stvarnim ishodima, pa preporuke mogu da postanu preciznije za sledeće generacije posada.
S.B.
