Jedna osoba ima nastavu, posao i nekoliko drugih obaveza, a dan ipak doživljava kao dobro organizovan. Druga u rasporedu vidi praznine, ali neprekidno oseća da kasni i da ništa ne stiže. Ta razlika nalazi se u središtu istraživanja koje odvaja količinu slobodnog vremena od osećaja vremenskog pritiska. Kod studenata su ti pokazatelji bili povezani sa različitim ishodima. Zauzetost sama po sebi nije davala istu sliku kao hronična žurba. Nalaz je zanimljiv jer pokazuje koliko opis našeg dana zavisi i od rasporeda i od načina na koji ga doživljavamo.
Dve osobe zato mogu drugačije opisati dan sa sličnim obavezama, što otežava procenu samo na osnovu broja zauzetih sati.
U uzorku od 646 studenata prikupljeni su podaci o vremenu provedenom na nastavi, učenju, poslu, putovanju i drugim aktivnostima, uz procene psihičkog stanja i doživljaja vremena. Studiju Univerziteta Kolorado u Bolderu objavio je Journal of American College Health. Zauzetiji studenti imali su bolje ocene i manje izražene pokazatelje depresije. Osećaj stalnog vremenskog pritiska bio je povezan sa više anksioznosti i depresivnih simptoma i slabijim ocenama. Rezultati opisuju odnose u posmatranom uzorku, pa ih treba čitati uz ograničenja takvog istraživanja. Subjektivni doživljaj i izveštaj o aktivnostima pružaju različite podatke, pa njihovo poređenje omogućava preciznije postavljanje narednih pitanja.
Prepun kalendar ne znači automatski dobro organizovan život, kao što prazan kalendar ne garantuje mir. Važni su vrsta obaveza, mogućnost izbora i osećaj da zadaci imaju smisao. Isti broj zauzetih sati može uključivati prijatne aktivnosti ili niz zahteva nad kojima osoba ima malo kontrole. To su primeri mogućih razlika koje bi naredna istraživanja mogla detaljnije da razdvoje. Podatak o ukupnom vremenu zato treba povezati sa kvalitetom iskustva. Posebno je korisno pitati šta tačno stvara pritisak: količina rada, neizvesnost, prekidanje zadataka ili očekivanje da se sve obavi odjednom. Takvo razdvajanje može da pokaže da li osoba ima prostor za odmor koji zaista može da iskoristi ili samo kratke prekide između zahteva.
Autori naglašavaju da nalaz ne dokazuje kako veći broj obaveza poboljšava mentalno zdravlje. Moguće je da ljudi koji se bolje osećaju lakše prihvataju dodatne aktivnosti, ili da neki drugi faktor utiče na oba pokazatelja. Takva razlika između povezanosti i uzroka sprečava pretvaranje rezultata u savet da svako treba još više da radi. Za jače zaključke bilo bi potrebno praćenje kroz vreme ili drugačije osmišljena provera. Važno je i što su učesnici studenti: njihovi uslovi života ne predstavljaju sve situacije sa kojima se susreću roditelji, zaposleni ili ljudi sa zdravstvenim teškoćama. Provera kroz više različitih grupa pomogla bi da se utvrdi koliko se posmatrana veza menja zavisno od okolnosti i životnog perioda.
Praktično pitanje koje ova studija otvara odnosi se na preciznije razumevanje problema. Kada kažemo da nemamo vremena, korisno je razdvojiti konkretno zauzete sate od osećaja da nam dan neprestano izmiče. Ta dva iskustva mogu da zahtevaju različite promene i drugačiju podršku. Nekome je potrebno smanjenje obaveza, dok drugome više predvidljivosti ili jasniji raspored zadataka. Istraživanje ne nudi univerzalnu formulu, ali pomaže da razgovor postane konkretniji. Slobodno vreme tada prestaje da bude samo prazno mesto u kalendaru i postaje pitanje uslova u kojima ga osoba zaista može koristiti. Najkorisniji početak može biti pažljiv opis onoga što se događa tokom dana, bez zaključka da sama zauzetost određuje kvalitet života.
S.B.
