Danas mali srebrni disk mnogima izgleda gotovo nostalgično. Nekada je, međutim, predstavljao simbol budućnosti.
Nije bilo potrebe za iglom koja prelazi preko brazde vinilne ploče, niti za magnetnom trakom koja može da se pohaba ili zamrsi. Pesma je bila zapisana digitalno, a slušalac je pritiskom na dugme mogao da izabere baš onu numeru koju želi.
Iza tog naizgled jednostavnog diska stajale su godine razvoja i saradnje dve velike kompanije – Sonyja i Philipsa.
Kako je nastao „srebrni disk“
Sony i Philips počeli su da razvijaju standard za digitalni audio-disk krajem sedamdesetih godina, a do 1980. godine počeli su da usaglašavaju tehničke karakteristike novog formata.
Nisu se, međutim, oko svega odmah složili.
Jedna od rasprava odnosila se na kvalitet digitalnog zapisa. Philips je predlagao 14-bitni sistem, dok je Sony insistirao na 16 bita, što je bilo tehnički zahtevnije, ali je omogućavalo veći dinamički opseg. Na kraju je prihvaćen Sonyjev predlog. Standard je predvideo uzorkovanje od 44,1 kHz i 16-bitni zvuk.
A onda dolazimo do možda najpoznatije priče iz istorije CD-a – one o njegovoj veličini.
Prvobitno se razmatrao disk prečnika 11,5 centimetara i trajanja od oko 60 minuta. Međutim, tadašnji Sonyjev rukovodilac Norio Ohga insistirao je da novi format mora da bude dovoljno veliki da na njega može da stane čitava dugačka klasična kompozicija.
U Sonyjevoj istoriji razvoja CD-a navodi se da je Ohga smatrao da bi mogućnost da se muzičko delo prekida zbog promene diska bila neprihvatljiva. Računica je pokazala da bi za oko 75 minuta zvuka bio potreban disk prečnika 12 centimetara. Philips u svojoj istoriji razvoja CD-a takođe beleži vezu između dimenzija diska i Betovenove Devete simfonije.
Tako je nastao standardni CD koji poznajemo.
Prvi plejer koštao kao ozbiljna investicija
Prvi komercijalni CD plejer, Sony CDP-101, pojavio se u prodaji 1. oktobra 1982. godine.
Cena mu je bila 168.000 japanskih jena, što je u to vreme bio veoma skup uređaj. Uz njega je objavljeno prvih 50 CD naslova iz kataloga CBS Sony.
Jedan od najpoznatijih albuma iz prve serije bio je „52nd Street“ Bilija Džoela.
U početku je CD zato bio više tehnološka novotarija nego proizvod za prosečno domaćinstvo. Ali Sony je vrlo brzo shvatio da će za masovno prihvatanje formata biti potrebno smanjiti cenu i napraviti prenosivi uređaj.
To se dogodilo samo dve godine kasnije.
Godine 1984. predstavljen je Sony D-50, prvi prenosivi CD plejer. Bio je znatno manji i jeftiniji od prvog kućnog modela, a njegova cena od 49.800 jena pomogla je da se CD mnogo brže proširi. Sony navodi da je upravo ovaj uređaj snažno ubrzao popularizaciju novog formata.
Od luksuza do svakodnevnog predmeta
CD je tokom samo nekoliko godina prešao put od skupe tehnološke novotarije do masovnog proizvoda.
Sony navodi da je proizvodnja CD-a krajem 1984. još bila višestruko manja od proizvodnje analognih ploča, ali da su se odnosi veoma brzo promenili. Već 1986. počelo je preokretanje u korist CD-a, dok je 1988. proizvodnja CD-ova premašila 100 miliona komada. Do 1992. dostigla je oko 300 miliona proizvedenih primeraka.
Podaci Američkog udruženja diskografske industrije pokazuju koliko je velika bila promena. U SAD je 1992. prodaja CD-ova premašila prodaju kaseta, dok je vrhunac došao 2000. godine, kada su američki potrošači kupili čak 943 miliona CD-ova.
Srebrni disk je tada bio svuda.
U muzičkim prodavnicama birali su se albumi, police su se punile plastičnim kutijama, a mnogi su pažljivo čuvali omote i knjižice koje su dolazile uz izdanja.
I onda je CD promenio još nešto
Kompakt-disk nije ostao samo nosač muzike.
Digitalna optička tehnologija otvorila je put čitavoj porodici novih formata i primena. CD-ROM je omogućio čuvanje računarskih podataka, a kasnije su stigli MiniDisc i DVD.
Sony je 1992. predstavio MiniDisc, digitalni format manjeg fizičkog gabarita namenjen snimanju i reprodukciji zvuka.
Ali CD je imao još jednu važnu osobinu – omogućio je da se muzika lako prebaci u digitalni fajl.
Tu se zapravo pripremao teren za sledeću revoluciju.
Od kolekcije CD-ova do muzike u telefonu
Generacija koja je odrasla uz CD verovatno pamti trenutak kada je sa police trebalo izabrati jedan album za putovanje.
Zatim su došli računari, MP3 fajlovi, programi za snimanje diskova i mogućnost da se na jednom CD-R disku napravi sopstvena kompilacija.
„Moja muzika“ više nije morala da bude samo ono što je objavila diskografska kuća.
Muzika je mogla da se presnimava, organizuje, razmenjuje i nosi sa sobom.
A onda je internet promenio pravila igre još jednom.
MP3 plejeri, muzičke biblioteke na računarima, a potom i telefoni i striming servisi učinili su fizički nosač zvuka sve manje potrebnim.
CD je tako, paradoksalno, pomogao da se stvori digitalni svet koji će ga jednog dana potisnuti.
Mali disk koji nije nestao
Iako danas muziku možemo da slušamo praktično bilo gde i bez ikakvog fizičkog nosača, CD nije nestao.
Za neke je ostao kolekcionarski predmet, za druge uspomena na vreme kada se album kupovao kao celina, a ne pojedinačna pesma.
Za generacije koje su odrastale tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih, CD je bio deo svakodnevice – prvi kupljeni album, disk sa omiljenim pesmama, kompilacija napravljena za putovanje ili pažljivo složena kolekcija u sobi.
I u Novom Sadu i drugim vojvođanskim gradovima muzičke prodavnice bile su mesta na kojima se pratilo šta je novo stiglo, tražilo određeno izdanje ili dugo štedelo za album omiljenog izvođača.
Danas je dovoljno nekoliko dodira prstom da pesma počne da svira.
Nekada je za isti rezultat trebalo ustati, prići polici, izabrati disk, izvaditi ga iz kutije, staviti ga u plejer i pritisnuti „play“.
Možda je upravo zato CD ostao toliko zanimljiv simbol jedne generacije.
Jer nije bio samo novi nosač zvuka.
Bio je mali srebrni znak prelaska iz analognog u digitalno doba – tehnologija koja je promenila muzičku industriju, navike slušalaca i način na koji doživljavamo album.
A danas, 44 godine nakon njegovog komercijalnog rođenja, CD nas podseća koliko se brzo menja svet tehnologije.
Od vinila do kasete, od kasete do CD-a, od CD-a do MP3-a, pa do striminga – način na koji slušamo muziku možda se promenio više puta za života jedne generacije.
Ali mnogi još uvek imaju onu jednu kutiju sa srebrnim diskovima.
I kada je otvore, vreme kao da na trenutak stane.
M. T.
