Podatak o jedanaestorici srpskih fudbalera na pozornici Lige šampiona oslikava specifičan trenutak našeg fudbala – trenutak u kom kvantitativna ekspanzija u sekundarnim evropskim ligama prikriva zabrinjavajući deficit reprezentativaca u elitnim klubovima zapadne Evrope.
Geografska mapa srpskih internacionalaca u najtežem klupskom takmičenju ove jeseni deluje prilično razuđeno, ali sa vrlo jasnim težištem na fudbalskim periferijama. Dok Bratislava i Baku slave uspehe Slovana i Sabaha uz ključne role Popovića, Markovića i Simića, a Atina na pogon Marka Nikolića i Luke Jovića proživljava svoju renesansu, tradicionalna uporišta u Italiji, Nemačkoj i Engleskoj ostala su gotovo prazna. Dijagnoza koju je izneo Ranko Stojić o izostanku dugoročnog planiranja razvoja igrača jasno objašnjava zašto naši fudbaleri sve ređe direktno lansiraju svoje karijere u sam vrh, već moraju obilaznim putevima da traže takmičarski afirmativnu sredinu.
Ovakav raspored snaga stvara i specifične izazove u formi igrača. Statusi Vanje Milinkovića-Savića u Napoliju, Aleksandra Stankovića u Interu i Andrije Maksimovića u Lajpcigu zahtevaju strpljenje i borbu protiv izuzetno jake interne konkurencije. Sa druge strane, primeri Filipa Kostića u Ajndhovenu, Ognjena Mimovića u Istanbulu ili talentovanog Andreja Vasovića u Belgiji pokazuju da prilagodljivost i pravi izbor sredine mogu doneti potrebnu stabilnost. Liga šampiona će i ove sezone ponuditi pregršt emocija za domaće ljubitelje fudbala, ali ostaje gorački utisak da nam je za povratak u svetski vrh neophodno redefinisanje rada sa mladima i ponovno uspostavljanje kontinuiteta u najjačim ligama Evrope.
M.M.
