Američka savezna država Ilinois pokušava da reši ekološki problem uz pomoć tanjira, kuvara i potpuno novog imena. Nekoliko invazivnih vrsta šarana koje su se proširile rekama srednjeg zapada promovišu se pod nazivom „kopi”, kako bi potrošači prestali da ih doživljavaju isključivo kao nepoželjnu ribu i počeli da ih kupuju kao hranu.
Naziv je izveden iz engleske reči „copious”, koja označava nešto prisutno u velikoj količini. Upravo je brojnost osnovni problem. Tolstolobik, beli amur, crni amur i srodne introdukovane vrste mogu da potisnu domaće ribe, promene lanac ishrane i ugroze ekosisteme reka povezanih sa slivom Misisipija.
O zanimljivom spoju marketinga i zaštite prirode ponovo je izvestio Science Blog, dok kampanju vodi Odeljenje za prirodne resurse Ilinoisa. Ideja nije da se promenom imena prikrije poreklo ribe, već da se ukloni negativna asocijacija koja potrošače odbija pre nego što proizvod uopšte probaju.
Slični primeri već postoje u prehrambenoj industriji. Patagonski zuban preimenovan je na tržištu u čileanskog brancina, dok je riba poznata kao „slimehead” postala narandžasti hrapavac.
Novo ime ne menja ukus ni nutritivni sastav, ali menja očekivanje kupca – a ono često odlučuje da li će proizvod završiti u korpi.
Invazivni šarani imaju blago meso i mogu se pripremati kao pljeskavice, riblji štapići, takosi, kobasice i namazi. Jedna od prepreka je veliki broj sitnih kostiju, pa je prerada važna za širu upotrebu. Kada se meso samelje ili pažljivo obradi, može postati osnova za proizvode koji ne podsećaju na klasičan riblji filet.
Ekološka logika je jednostavna: ako nastane stabilno tržište, ribari će imati razlog da ciljano izlovljavaju velike količine invazivne ribe. Tako se pritisak na ekosistem smanjuje, dok se ulov pretvara u hranu umesto u otpad, đubrivo ili stočnu sirovinu.
Međutim, tržišno rešenje nosi i paradoks. Ako industrija postane ekonomski zavisna od invazivne vrste, može nastati interes da se njena populacija održava, umesto da se maksimalno smanji. Zbog toga program mora biti pažljivo regulisan, uz zabranu daljeg unošenja i uzgoja u vodama u kojima bi riba mogla da se proširi.
Postoji i pitanje poverenja potrošača. Kampanja mora jasno da objasni šta naziv „kopi” označava. Ako ljudi steknu utisak da je preimenovanje pokušaj obmane, rezultat može biti suprotan. Transparentna deklaracija, kontrola kvaliteta i dosledan gastronomski standard važniji su od samog atraktivnog imena.
Uključivanje kuvara ima veliki značaj jer potrošači često ne znaju kako da pripreme nepoznatu ribu. Dobro osmišljen recept može od ekološkog problema napraviti poželjno jelo, dok loše pripremljen prvi zalogaj može zauvek odbiti kupca.
Kampanja „kopi” zato predstavlja jedan od najvećih eksperimenata u kojem se ponašanje potrošača koristi kao alat za kontrolu invazivnih vrsta. Njegov uspeh neće zavisiti samo od ukusa ribe, već od logistike, cene, prerade, restorana i spremnosti javnosti da ekološku odgovornost doslovno stavi na jelovnik.
S.B.
