Kako pitati ribu kakvog partnera želi? U običnom ogledu naučnik joj može ponuditi nekoliko mogućnosti i posmatrati kojoj prilazi. Problem je što takav izbor unapred ograničava odgovor: poželjnija kombinacija boje, veličine i oblika možda uopšte nije ponuđena. Novi eksperiment pokušao je da zaobiđe tu prepreku korišćenjem virtuelnih riba. Umesto konačnog izbora između dva unapred određena kandidata, životinje su kroz ponovljene pokušaje uticale na izgled novih digitalnih partnera. Tako je akvarijum postao neobično mesto susreta ponašanja životinja i računarskih algoritama.
Istraživači Univerziteta u Ekseteru radili su sa zelenim mačonošama, ribama čiji mužjaci imaju prepoznatljiv produžetak repnog peraja. U pojedinačnim ogledima učestvovalo je 11 ženki i 12 mužjaka. Na suprotnim krajevima akvarijuma prikazivane su pokretne slike potencijalnih partnera, a izbor je procenjivan prema vremenu provedenom uz svaki ekran. Osobine uspešnijih digitalnih kandidata korišćene su za pravljenje sledećeg kruga ponude. Postupak je ponovljen kroz devet virtuelnih generacija, omogućavajući da se izgled ponuđenih riba postepeno prilagođava zabeleženim izborima.
Mužjaci su doslednije birali veće ženke, dok su ženski izbori pokazivali izraženije individualne razlike. Kod njih su se izdvajale različite kombinacije osobina, uključujući dužinu repa i boju. Važno je razumeti šta „devet generacija“ znači u ovom slučaju: nove generacije stvarao je računar, dok su žive ribe posmatrale izmenjene prikaze. Ovakav pristup omogućava brže ispitivanje velikog broja kombinacija nego uzgoj stvarnih potomaka. Istovremeno ostaje pitanje kako se vreme provedeno pored slike odnosi prema izboru partnera u složenijem prirodnom okruženju.
Digitalni kandidati daju istraživačima mogućnost da osobine menjaju odvojeno. Kod živih životinja veličina može da bude povezana sa uzrastom, iskustvom, pokretljivošću ili ponašanjem, pa je teško ustanoviti šta je privuklo pažnju posmatrača. Na ekranu se takve veze mogu kontrolisati mnogo preciznije. Ipak, računarski prikaz ne prenosi sve signale koje ribe razmenjuju tokom susreta. Nedostaju neposredan odgovor drugog jedinka, deo informacija iz vode i čitav tok uzajamnog ponašanja. Zbog toga ekran daje koristan istraživački prozor, čije rezultate treba povezati sa drugim vrstama ogleda.
Najzanimljivije je što životinje u ovom postupku postaju aktivni učesnici u oblikovanju ponude. Računar ne odlučuje unapred koja bi riba morala da bude privlačna, već beleži njihove reakcije i predlaže nove kombinacije. Takva metoda mogla bi da pomogne pri proučavanju pitanja koliko su izbori stabilni, kada se menjaju i koliko se pojedinci razlikuju unutar iste vrste. Ona podseća i na granicu naših ljudskih poređenja: ono što nama izgleda kao neobičan ukus može za životinju imati smisao povezan sa njenim iskustvom i uslovima života. Za razumevanje tog smisla potrebno je više od lepog prikaza na ekranu.
S.B.
