Hrabrošću, koja je porasla na temeljima zajedništva i empatije, lakše je prebroditi iskušenja i strah – tome nas uče mnoge stare priče, a jedna od njih, ona o Ivici i Marici, braće Grim inspirisala je glumca Slobodana Ninkovića da napravi istoimenu predstavu u našem pozorištu.
Predstava se igra za uzrast pet i više godina.
Pišući priču o Ivici i Marici, Jakob i Vilhelm Grim progovorili su o nemaštini i gladi, glavnom problemu mnogih porodica u 19. veku, kada nije bilo neuobičajeno da roditelji napuste svoju decu, jer nisu mogli da ih izdržavaju. Mnogima je baš zato ova bajka bila veoma strašna, često na žanrovskoj granici između bajke i horora. Iako je ona na prvi pogled priča o dvoje izgubljene dece i zloj veštici, zapravo je ona priča o porodici, ljubavi, strahu, iskušenju i hrabrosti.
U svom rediteljskom prvencu, Slobodan Ninković je izoštrio upravo porodične odnose. Roditelji ovde nisu okrutni, ni hladni, već su siromašni ljudi koji svoju decu uče najvažnijim vrednostima: kako da brinu jedni o drugima, kako da ne odustanu ni kada je teško i kako da u sebi pronađu snagu i kad im se čini da je nemaju.
Predstava kao mogućnost razvoja kritičkog mišljenja kod dece
Reditelj predstave, glumac Slobodan Ninković: “Brat i sestra, Ivica i Marica, na početku su kao dan i noć. Ivica je stariji, tvrdoglaviji i pomalo nadmen, misli da zna više nego što zaista zna. Marica je mlađa, oprezna je, emotivna i često umorna od bratove oholosti. Razlika u godinama i karakterima stvara razmirice, a njihovo nerazumevanje često dovodi do sukoba. Međutim, šuma i događaji koji ih u njoj čekaju, učiniće da shvate koliko su jedno drugom važni. Iz te šume neće izaći ista deca koja su u nju zakoračila. Izaći će brat i sestra koji su naučili da njihova snaga dolazi iz povezanosti. U našoj predstavi šuma ima poseban značaj u ovoj predstavi. Ona je simbol tajanstvenog, nesigurnog i ponekad strašnog puta koji svi moramo da pređemo kada odrastamo. S druge strane, tu su deca, koja vole da se plaše u pričama, jer kroz igru i maštu uče kako da se nose sa svojim strahovima. Šuma je upravo poligon za te male, ali važne bitke. U njoj se kriju nepoznati zvukovi, senke koje pomeraju maštu i tišina koja ponekad govori više od reči. Nasuprot šumi, stoji kuća od slatkiša, primamljiva, svetla, mirišljava. Ona simbolizuje sve ono što na prvi pogled izgleda kao savršeno, a u sebi krije opasnu zamku. Veštica koja u njoj živi nije samo “negativac”, već je personifikacija iluzije i obmane, iskušenja pred kojima lako zaboravimo ono što znamo da je ispravno. U predstavi se pojavljuje se i Crni gavran, misteriozan i zlokoban prilikom prvog susreta, ali zapravo saveznik. Gavran će decu naučiti važnoj životnoj lekciji – da pomoć ponekad stiže s najneočekovanijeg izvora… Originalna verzije bajke “Ivica i Marica” nosi mračnu i zastrašujuću atmosferu, koje nisam hteo u potpunosti da se odreknem. Zato sam kao žanr odabrao da to bude mini horor komedija za decu. Ona podrazumeva i mračnu stranu priče: napetost, neizvesnost i strah, ali i svetlu stranu: humor, igru i trenutke nežnosti. Želja mi je da publika oseti kako se strah i smeh mogu dopunjavati, kako jedno pojačava drugo i kako kroz taj kontrast nastaju trenuci koje pamtimo. Zato predstava “Ivica i Marica” neće biti samo putovanje kroz šumu, već i putovanje kroz sopstvene unutrašnje prostore, kroz naše strahove, nade i želje.”
M. T.
