Trska koja se uklanja iz vodenih staništa obično završava kao otpad. Istraživači su sada pokazali da se od nje može napraviti aktivni ugalj sposoban da iz vode uklanja određene industrijske boje. Ideja je privlačna upravo zato što povezuje dva problema: šta uraditi s velikom količinom odsečene biljke i kako prečistiti vodu posle proizvodnih procesa.
Tim sa japanskog Univerziteta Došiša pripremao je materijal zagrevanjem biljnog otpada uz dodatak jedinjenja bakra i kalijum-hidroksida. Tokom tog postupka nastaje porozna struktura: pod mikroskopom bi takav materijal više ličio na složenu mrežu prolaza nego na glatko parče uglja. Što je veća dostupna površina tih prolaza, više molekula boje može da se zadrži na materijalu.
U laboratorijskim ogledima dobijeni adsorbens imao je specifičnu površinu od 984,5 kvadratnih metara po gramu. Ta velika površina pomaže da se razume zašto je mali uzorak mogao da veže boje kao što su metilensko plavo, metil-oranž i „sunset yellow“. Kapacitet nije bio isti za svaku od njih: najveći prijavljeni rezultat odnosio se na metilensko plavo, 62,31 miligram po gramu materijala. Razlika je važna, jer prečistač koji dobro radi s jednom supstancom neće automatski jednako dobro raditi sa svakim zagađivačem. phys.org
Zanimljiv je i način proizvodnje. Istraživači opisuju postupak u kojem se biljna masa, jedinjenje bakra i sredstvo za aktivaciju obrađuju zajedno, umesto da se svaki deo materijala pravi zasebno. Gasovi koji nastaju pri zagrevanju biljke učestvuju u promenama bakra. Tako sam otpad postaje deo hemijskog procesa koji mu daje novu vrednost.
Autori su ispitali i ponovnu upotrebu. Posle šest ciklusa materijal je, u zavisnosti od ispitivane boje, zadržao približno 90,6 odnosno 88 odsto prvobitnog učinka. To je obećavajuće za računicu budućeg prečišćavanja: filter koji se koristi više puta mogao bi da proizvodi manje dodatnog otpada od materijala koji se odbacuje posle jedne upotrebe. Ipak, laboratorijski ciklusi nisu isto što i neprekidan rad u fabrici, gde voda sadrži mešavinu različitih materija.
Procena troška proizvodnje, oko 1.800 jena po kilogramu, takođe je početna računica, a ne cena gotovog filtera na tržištu. Pre praktične primene trebalo bi proveriti kako se materijal ponaša pri većim protocima, koliko dugo ostaje efikasan i da li se bakar zadržava u njemu tokom rada. Takva pitanja često odlučuju hoće li dobar laboratorijski rezultat postati upotrebljiva tehnologija.
Za sada je najvažnija promena pogleda na biljku koju je potrebno ukloniti. Njena vlakna nisu samo nešto što zauzima prostor posle čišćenja kanala ili močvare. Mogu biti polazna sirovina za materijal koji rešava drugi ekološki problem. Put od odsečene trske do industrijskog postrojenja još traje, ali je prvi korak već pokazao koliko se korisne površine krije u nečemu što spolja izgleda sasvim obično.
S.B.
