Nekome je jutarnji sastanak najprirodniji početak dana, dok drugi tek kasnije oseća da može potpuno da se usredsredi. Te razlike lako pretvaramo u šale o ranoraniocima i „noćnim pticama“, iako iza njih stoji složenije pitanje usklađenosti ličnog ritma i dnevnih obaveza. Radno vreme, putovanje do posla i porodični raspored često ostavljaju malo prostora za prilagođavanje. Zato istraživanja hronotipa mogu biti zanimljiva i izvan priče o tome ko voli da ostane budan: ona otvaraju pitanja o dugoročnom zdravlju i sposobnosti da se posao obavlja godinama.
Unutrašnji dnevni ritmovi učestvuju u regulisanju pospanosti, budnosti i drugih telesnih procesa. Njihov rad povezan je sa smenom svetla i tame, a informacije koje oko dobija pomažu usklađivanju tog sistema. Ipak, isti spoljašnji raspored ne odgovara svima na isti način. Vreme kada osoba prirodno postaje pospana ili spremna za rad ne može se svesti samo na disciplinu. Korisno je zato odvojiti željeni raspored od rasporeda koji obaveze nameću, kao i privremenu naviku od dugotrajnijeg obrasca. Tek tada pitanje spavanja dobija dovoljno precizan okvir.
Novo istraživanje pratilo je vezu večernjeg hronotipa sa invalidskim penzijama u Finskoj. U početnom uzorku bilo je 5.679 ljudi, čiji je hronotip procenjivan kada su imali 46 godina. Podaci su potom povezani sa registrima rada i penzija tokom narednih 12 godina. Kod večernjih tipova zabeležena je približno 1,7 puta veća verovatnoća dobijanja invalidske penzije nego kod jutarnjih tipova. Povezanost se održala i posle uzimanja u obzir pojedinih društvenih i profesionalnih faktora. To je nalaz o posmatranoj grupi i njenom kasnijem radnom statusu.
Broj 1,7 zahteva pažljivo tumačenje. On opisuje odnos verovatnoća i ne znači da će većina ljudi koji kasno ležu otići u invalidsku penziju. Još manje omogućava da se budućnost pojedinca proceni samo na osnovu vremena kada voli da spava. Za takvu procenu bili bi potrebni podaci o zdravstvenom stanju, zanimanju, uslovima rada i brojnim drugim okolnostima. Studija ove vrste može da ukaže gde bi vredelo tražiti objašnjenje, ali sama ne razdvaja sve moguće uzroke. Praktična vrednost rezultata zavisi od toga da li će naredna istraživanja pronaći načine da se uočene teškoće ublaže.
U saopštenju izdavačke kuće BMJ, koja je predstavila rad objavljen u časopisu Occupational & Environmental Medicine, naglašeno je da posmatrački dizajn ne dokazuje uzročno-posledičnu vezu. Za radna mesta ovaj nalaz pre svega otvara prostor za pitanja o rasporedu, odmoru i podršci zaposlenima. Fleksibilnost bi trebalo procenjivati prema potrebama posla i stvarnim rezultatima, uz razumevanje da ljudi ne doživljavaju isti početak dana jednako. Večernji ritam tako postaje ozbiljna istraživačka tema, a razgovor o produktivnosti dobija još jednu dimenziju: koliko dugo osoba može održivo da prati tempo koji joj je zadat.
S.B.
