Kako pročitati tekst na papirusu koji bi se raspao kada biste pokušali da ga odmotate? Istraživači koji proučavaju ugljenisane svitke iz Herkulanuma pokušavaju da odgovore na to pitanje skeniranjem. Nova laboratorijska provera pokazala je da čak i mala količina olova u mastilu može mnogo da pomogne: slova tada na rendgenskom snimku postaju znatno uočljivija od podloge.
Da bi proverili ideju, naučnici nisu koristili dragocene antičke svitke. Napravili su sopstvene. Nabavili su papirus, pera i mastilo, ispisali savremene tekstove, zatim listove uvili i pažljivo ih ugljenisali u uslovima koji ograničavaju prisustvo kiseonika. Rezultat je bio krhak crni svitak koji po osnovnom problemu liči na predmete sačuvane posle erupcije Vezuva 79. godine.
Herkulanum je tada bio zatrpan vulkanskim materijalom. U jednom od najneobičnijih obrta istorije, katastrofa je istovremeno uništila grad i sačuvala delove biblioteke. Svitci su potamneli i postali lomljivi. Njihovo fizičko otvaranje može uništiti upravo tekst koji istraživači žele da pročitaju. Zato se koriste tomografska snimanja i računarski postupci kojima se unutrašnji slojevi virtuelno razdvajaju.
Tim povezan sa Univerzitetom Kalifornije u Berkliju ispitao je kako sastav mastila utiče na vidljivost slova. Kada mastilo sadrži olovo, ono apsorbuje rendgenske zrake drugačije od okolnog ugljenisanog papirusa. U eksperimentalnim svicima ta razlika je bila dovoljno velika da ispisani znaci postanu prepoznatljivi. Prema rezultatima, olovo je u određenim uslovima apsorbovalo i do 25 puta više rendgenskog zračenja od podloge.
To ne znači da su svi antički svici već pročitani niti da je njihovo mastilo sigurno imalo baš takav sastav. Eksperiment pokazuje mogućnost i pomaže da se odredi koje bi primerke vredelo prvo detaljno skenirati. Ako je trag olova prisutan, istraživači bi mogli unapred da prepoznaju svitke kod kojih rendgenska metoda ima naročito dobre izglede.
Poseban deo priče jeste način na koji je problem rešen. Napredak nije došao samo iz bolje računarske obrade slika. Došao je i iz pitanja postavljenog hemičarima i istoričarima materijala: od čega su ljudi pravili mastilo? Malena razlika u sastavu može biti presudna čak i posle skoro dve hiljade godina.
Sadržaj sačuvanih svitaka mogao bi da obuhvati dela koja danas ne poznajemo u celini. Ipak, naslov neke izgubljene knjige ne može se unapred obećati. Istraživači trenutno unapređuju način da se do teksta uopšte dođe, slovo po slovo, bez dodirivanja krhkih unutrašnjih slojeva.
Zbog toga je prizor naučnika koji sami spaljuju nov papirus mnogo više od neobičnog eksperimenta. Oni pokušavaju da ponove deo procesa koji je drevne spise učinio nečitljivim, kako bi razumeli kakav je trag pisanje ipak ostavilo. Moguće je da se u hemiji mastila krije ključ za reči koje niko nije video gotovo dva milenijuma.
S.B.
