O davnim ljudskim precima često govorimo kroz lobanje i zube. Ali njihove ruke i noge mogu da odgovore na drugo pitanje: kako su se svakodnevno kretali? Novo poređenje unutrašnje građe kostiju sugeriše da su se neki rani predstavnici roda Homo oslanjali na noge na način bliži nama, dok su pripadnici roda Australopithecus zadržavali izraženiju snagu ruku.
Naučnici su proučavali kosti sedam drevnih jedinki koje potiču iz razdoblja približno od 3,7 do 1,5 miliona godina unazad. Koristili su snimanja koja omogućavaju uvid u raspored koštanog tkiva, a ne samo spoljašnje merenje dužine i širine. Kost se tokom života prilagođava opterećenjima, pa njena unutrašnja građa može sačuvati tragove sila kojima je bila izložena.
Posebno su gledali otpornost dugih kostiju na savijanje i uvrtanje. Kod proučavanih ranih pripadnika roda Homo, starih približno 2,3 do 1,8 miliona godina, butna kost bila je relativno snažnija od kosti nadlaktice, prema obrascu koji podseća na današnje ljude. Kod ispitivanih australopiteka ruke su, u odnosu na noge, pokazivale izraženiju snagu, što se uklapa u sliku mešovitog kretanja po tlu i korišćenja drveća. O rezultatima je izvestio istraživački tim povezan s Medicinskom školom Kek Univerziteta Južne Kalifornije. scitechdaily.com
To ne znači da jedna kost može da ispriča čitav dan drevne jedinke. Iz nje ne možemo pouzdano izračunati koliko je vremena provela penjući se, noseći hranu ili hodajući. Na građu utiču i starost, telesne razlike i životna istorija. Zato se obrasci porede među više kostiju i s današnjim vrstama, umesto da se iz jednog preseka izvodi konačna priča.
Nalaz je zanimljiv jer evolucija kretanja nije bila prekidač koji se jednom uključio. Hodanje na dve noge pojavilo se uz zadržavanje drugih sposobnosti, a različite grupe nisu imale isti odnos prema životu na zemlji i među granama. Čak i kada su stopala i noge postajali pogodniji za hodanje, ruke su mogle čuvati tragove drugačijih zahteva.
U poređenju učestvuje mali broj fosilnih jedinki, što je česta granica rada s tako starim ostacima. Svaka nova dobro očuvana ruka ili noga može dopuniti, a ponekad i promeniti sliku. Zato je najpoštenije govoriti o obrascu u proučavanom uzorku, a ne o pravilu koje važi za svakog pripadnika određene vrste.
Uprkos tome, metoda otvara zanimljiv pogled u prošlost. Način kretanja ne ostavlja zapis samo u otiscima stopala. Ostavlja ga i unutar kostiju, u rasporedu materijala koji se opirao opterećenju. Posle miliona godina taj tihi trag može da kaže nešto o prelazu ka životu u kojem su noge imale sve veću ulogu.
S.B.
