Na dubini od približno 2.900 kilometara nalazi se granica između Zemljinog stenovitog omotača i metalnog jezgra. Čovek joj se nikada nije približio, ali su naučnici pomoću više od dva miliona seizmičkih zapisa izdvojili šest ranije neprepoznatih struktura koje se protežu duboko ispod površine.
Informacije o unutrašnjosti planete dobijamo posredno, praćenjem seizmičkih talasa. Kada se dogodi zemljotres, talasi putuju kroz Zemlju, menjaju brzinu, prelamaju se i odbijaju od različitih slojeva. Instrumenti na površini beleže njihov dolazak, a naučnici na osnovu tih promena zaključuju kroz kakav su materijal prošli.
Problem je u tome što su neki korisni signali veoma slabi i skriveni među ogromnom količinom podataka. Klasična analiza može da propusti obrazac koji se pojavljuje retko ili u malo drugačijem obliku. Novi sistem dubokog učenja obučen je da prepoznaje upravo takve jedva primetne tragove.
Science et Vie navodi da je analizom više od dva miliona seizmičkih snimaka izdvojeno šest struktura na granici jezgra i omotača. One se prostiru na velikim udaljenostima i utiču na prolazak seizmičkih talasa, ali njihovo poreklo i sastav još nisu konačno utvrđeni.
Moguće je da su u pitanju delovi materijala drugačije gustine ili temperature. Neke duboke strukture mogu da budu ostaci veoma starih tektonskih ploča koje su tokom milijardi godina potonule kroz omotač. Druge bi mogle da predstavljaju hemijski drugačiji materijal sačuvan još iz ranih faza nastanka Zemlje.
Granica jezgra i omotača nije ravna i mirna površina. To je dinamičan prostor u kojem se prenosi toplota iz unutrašnjosti planete. Procesi na toj dubini mogu da utiču na kretanje materijala u omotaču, pojavu vulkanskih žarišta i dugoročno hlađenje Zemlje.
Veštačka inteligencija ovde nije zamenila geologe. Ona je pregledala količinu podataka koju bi ljudi teško mogli ručno da analiziraju i označila obrasce vredne pažnje. Konačno tumačenje zahteva fizičke modele, poređenje sa drugim potresima i proveru različitim metodama.
Poseban izazov predstavlja činjenica da različite strukture mogu da ostave sličan trag u seizmičkom zapisu. Sporiji talas, na primer, može da ukaže na višu temperaturu, drugačiji hemijski sastav ili delimično istopljen materijal. Zato otkrivanje strukture nije isto što i potpuno razumevanje njenog sastava.
Novi rezultat pokazuje koliko nepoznatog postoji u planeti na kojoj živimo. Površina okeanskog dna mapirana je bolje nego ranije, ali područje hiljadama kilometara ispod njega ostaje potpuno nedostupno neposrednom posmatranju.
Zemljotresi tako postaju neka vrsta prirodnog rendgena. Svaki potres šalje talase kroz dubinu, a globalna mreža instrumenata prikuplja njihov odjek. Kada se milioni tih zapisa spoje sa savremenim algoritmima, Zemlja počinje da otkriva strukture koje je skrivala od svog nastanka.
S.B.
Izvor: Postinfo
