Slika polupraznih tribina stadiona „Rajko Mitić“ na utakmici protiv Holandije ponudila je tužan i oštar uvid u stvarnost srpskog fudbala, gde je kult reprezentacije odavno izgubljen u lavirintu izneverenih očekivanja.
Niti je idealan nedeljni termin izmamio Beograđane i goste iz unutrašnjosti na tribine, niti je zvučnost imena protivnika uspela da pobedi decenijsku ravnodušnost. Brojka od 15.000 duša – u kojoj su najglasniji i najbrojniji bili najmlađi članovi lokalnih fudbalskih akademija – predstavlja tek kozmetički skok u odnosu na poražavajuće izdanje na premijeri protiv Grčke. Ovaj podatak jasno ukazuje na dubinu distanca koji se stvorio između naroda i nacionalnog tima, gde čak ni emotivna povezanost sa selektorom Veljkom Paunovićem nije bila dovoljan most za povratak na stadion.
Pitanje koje se neumitno nameće jeste da li je Srbija zaista fudbalska nacija ili je u pitanju iluzija proistekla iz povremenih euforičnih bljeskova. Kada dolazak svetskih zvezda i prisustvo igračke i trenerske veličine poput Ćavija Ernandeza ne mogu da napune ni trećinu kapaciteta našeg najvećeg stadiona, jasne su razmere krize identiteta u kojoj se nalazimo. Dok su gostujući navijači iz Holandije, u skromnom broju od oko 300 pristalica, obojili severni sektor u narandžasto i uneli autentčan evorpski duh, domaća publika je po ko zna koji put poslala poruku da će se na Marakanu vratiti tek onda kada igra i pobede ponovo postanu garancija.
M.M.
