Zmija koja šišti nikoga neće iznenaditi, ali većina ljudi reptile ipak zamišlja kao relativno tihe životinje. Ptice pevaju, vukovi zavijaju, žabe krekeću, dok se gušteri i kornjače uglavnom pojavljuju kao vizuelna bića čija se komunikacija zasniva na položaju tela, bojama ili mirisima. Savremena istraživanja menjaju tu sliku. Reptili proizvode mnogo širi repertoar zvukova nego što se ranije pretpostavljalo – od tihih klikova, frktanja i zvižduka do dubokih rikanja i neobičnih vokalizacija koje mogu služiti pri udvaranju, upozorenju, odbrani teritorije ili komunikaciji roditelja i mladunaca. Smithsonian Magazine je 2. septembra u 7.30 časova objavio pregled ovog sve zanimljivijeg područja biologije i pokazao da se jedan čitav deo životinjskog „razgovora“ dugo nalazio izvan naše pažnje jednostavno zato što nismo dovoljno pažljivo slušali.
Posebno su zanimljive kornjače, koje su decenijama važile za gotovo potpuno nema bića. Snimanja kvalitetnim hidrofonima i osetljivim mikrofonima pokazala su da pojedine vrste proizvode čitave nizove kratkih zvukova. Kod nekih se vokalizacije javljaju čak i pre izleganja. Mladunci unutar jaja mogu proizvoditi zvukove, a istraživači ispituju da li takva komunikacija pomaže grupi da uskladi trenutak izlaska iz gnezda ili stupi u kontakt sa odraslim životinjama. Krokodili su mnogo očigledniji primer. Mladunci mogu dozivati majku dok su još u jajetu, a odrasli koriste snažne niskofrekventne glasove koji mogu putovati kroz vazduh i vodu. Neki gušteri proizvode klikove, cvrkutave zvuke ili šištanje, dok različite zmije koriste ne samo klasično šištanje već i mehaničke zvuke nastale pomeranjem tela ili repa.
Zašto smo toliko dugo potcenjivali tu komunikaciju? Jedan razlog je što čovek prirodno obraća pažnju na zvukove u frekvencijama koje lako čuje. Drugi je metodološki: kada biolog posmatra retku kornjaču ili guštera, često se fokusira na ishranu, kretanje, genetiku i razmnožavanje. Ako se unapred pretpostavi da vrsta gotovo nikada ne proizvodi zvuk, niko možda neće postaviti mikrofon da proveri suprotno. Pojava je slična istraživanju komunikacije riba. Nekada su okeani zamišljani kao relativno tiha sredina, dok danas znamo da brojne ribe stvaraju udarce, vibracije, brujanje i druge zvuke. Tehnologija je omogućila da se registruju signali koje ljudsko uho ne može lako da izdvoji iz pozadinske buke.
Otkrića imaju značaj i za evoluciju komunikacije. Ako vokalizacija postoji kod mnogo starijih grupa kičmenjaka nego što se ranije verovalo, moguće je da sposobnost korišćenja zvuka nije više puta nastajala potpuno nezavisno, već ima dublje korene u zajedničkoj evolucionoj istoriji. To ne znači da je pesma ptice isto što i klik kornjače, ali osnovni princip – koristiti vibracije i zvuk za prenos informacije – mogao bi biti mnogo stariji nego što smo mislili. Sledeći put kada reptil mirno stoji u terarijumu ili pored vode, možda zaista ne govori ništa. Ali sve je više dokaza da „ćutanje“ često postoji samo zato što čovek ne zna kada, gde i na kojoj frekvenciji treba da sluša.
S.B.
Izvor: Postinfo
