Dva trotoara mogu imati istu temperaturu na meteorološkoj prognozi, a potpuno različit osećaj za pešaka. Na jednom se može hodati pod krošnjama; na drugom se asfalt, zidovi i parkirani automobili zagrevaju na suncu. Zato odluka da grad „posadi više stabala“ ne rešava sama po sebi pitanje gde će građani najviše osetiti korist.
Istraživači Univerziteta Britanske Kolumbije razvili su dva dopunjujuća pristupa i ispitali ih u kanadskom gradu Kelouni. Prvi preciznije otkriva mala topla područja koja se gube na uobičajenim satelitskim prikazima. Standardna slika sa poljima širine oko 30 metara može u jednu prosečnu vrednost spojiti krov, travnjak, asfalt i postojeće drvo. Obrada na nivou od deset metara otkrila je znatno više lokalnih razlika, uključujući žarišta veličine pojedinačnih gradskih blokova.
Drugi pristup postavlja pitanje koje je važno svakom urbanisti: gde drvo zaista može da raste? Nije dovoljno pronaći vrelu površinu i na karti nacrtati krošnju. Treba uzeti u obzir zgrade, podzemne instalacije, saobraćaj, prostor za korenje, postojeće zelenilo i potrebe ljudi koji tim ulicama prolaze. U analizi Keloune istraživači su procenili prostor za 248 hektara budućih odraslih krošnji, ali je moguća korist bila veoma nejednako raspoređena.
Posebno je važno da u nekim četvrtima ima mnogo potrebe za hladom, a vrlo malo mesta za sadnju. Tu rešenje može biti uklanjanje dela asfalta, promena načina uređenja ulice ili druga vrsta zaklona. U krajevima sa dovoljno prostora, pažljivo izabrano i negovano drveće može imati veću korist od sadnje koja samo dobro izgleda u godišnjem izveštaju.
Za naše gradove ovo je razumljiva poruka. Letnja šetnja po osunčanom bulevaru nije ista kao prolazak kroz drvored, ali ni svaka sadnica neće jednog dana postati velika krošnja. Mesto, zemljište, voda i održavanje odlučuju da li će drvo zaista praviti hlad tamo gde je potreban. Pritom satelitski izmerena temperatura površine nije isto što i temperatura vazduha koju osećamo, pa mape treba povezati sa stvarnim uslovima na ulici.
S.B.
