Evropsko iskustvo ovog leta pokazuje da ni nuklearna energija nije potpuno imuna na klimatske i hidrološke ekstreme. Za Srbiju se zato pitanje energetske bezbednosti sve više svodi na jedan cilj – napraviti sistem koji može da proizvodi dovoljno struje i kada vode nema dovoljno.
Srpski elektroenergetski sistem za sada stabilno odgovara na povećanu potrošnju električne energije tokom novog toplotnog talasa, ali ekstremno niske reke otvaraju mnogo ozbiljnije pitanje od ovogodišnjeg letnjeg pika potrošnje – koliko je elektroenergetski sistem Srbije otporan na dugotrajnu sušu i promenu hidroloških uslova?
Generalni direktor Elektroprivrede Srbije Dušan Živković poručio je da je snabdevanje električnom energijom stabilno i da je EPS spreman za novi toplotni talas, ali je istovremeno ukazano da se zbog niskog dotoka Dunava vodni resursi moraju pažljivo koristiti. Živković je apelovao i na građane da racionalno troše struju, piše Tanjug.
Problem je što se ovog leta jasno vidi koliko hidrološka situacija može da promeni proizvodnu računicu.
Đerdap proizvodi manje, termoelektrane preuzimaju teret
Pomoćnik direktora Instituta za nuklearne nauke „Vinča“ Predrag Škobalj ocenjuje za RTS, da Srbiju trenutno „spašavaju“ termokapaciteti na ugalj. Prema njegovim navodima, između 65 i 70 odsto domaće proizvodnje električne energije dolazi iz uglja, dok značajan deo ostatka čini hidroenergija.
Kod hidroelektrana je situacija mnogo nepovoljnija.
Izuzetno nizak Dunav već je smanjio proizvodnju HE Đerdap 1. Generalni direktor EPS-a Dušan Živković još krajem jula naveo je da je elektrana proizvodila oko 5.000 MWh dnevno, odnosno približno trećinu prosečne dnevne proizvodnje.
Kasniji podaci pokazali su da su Đerdap 1 i Đerdap 2 nastavili da rade, ali sa znatno smanjenom proizvodnjom.
To znači da termoelektrane trenutno preuzimaju deo tereta koji bi u normalnijim hidrološkim uslovima nosile hidroelektrane.
Problem nije samo koliko vode ima, već kada je ima
Za energetiku je voda dvostruko važna.
Ona je gorivo za hidroelektrane, ali i važan resurs za hlađenje termoelektrana i nuklearnih postrojenja.
Upravo se na Dunavu ovog leta vidi koliko ta zavisnost može biti problematična. Rumunija je zbog ekstremno niskog vodostaja morala da preduzima vanredne mere kako bi obezbedila dovoljan dotok vode za hlađenje nuklearne elektrane Černavoda, koja je bila van pogona zbog hidroloških uslova.
Ni Mađarska nije bila pošteđena. Nuklearna elektrana Pakš suočila se sa ozbiljnim ograničenjima rada zbog niskog nivoa Dunava, pa su preduzimane tehničke mere kako bi se obezbedila dovoljna količina vode za hlađenje.
Bugarska je, za razliku od njih, u povoljnijem položaju zbog drugačijeg tehničkog rešenja sistema hlađenja u Kozloduju.
Nuklearna energija jeste rešenje, ali nije čarobni štapić
Srbija je ukidanjem moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana otvorila mogućnost da nuklearna energija postane deo budućeg energetskog miksa.
Škobalj očekuje da bi sredinom 2027. mogla biti doneta odluka o tome da li će Srbija ući u nuklearni program.
Međutim, ovogodišnja hidrološka kriza u regionu pokazuje da se pri planiranju budućih nuklearnih kapaciteta mora računati i na klimatske promene i raspoloživost vode.
Drugim rečima, nuklearna energija može biti važan izvor stabilne bazne proizvodnje, ali izbor tehnologije, lokacije i sistema hlađenja mora da uzme u obzir i scenarije ekstremno niskih vodostaja.
Ugalj daje sigurnost danas, ali otvara problem sutra
Srbija se trenutno oslanja na termoelektrane na ugalj upravo zato što hidroelektrane ne mogu da daju proizvodnju koju bi davale u povoljnijim hidrološkim uslovima.
To kratkoročno povećava sigurnost snabdevanja, ali dugoročno otvara drugo pitanje – kako zameniti proizvodnju iz uglja, koji je veliki izvor emisija, a istovremeno zadržati stabilnost elektroenergetskog sistema?
Evropska energetska politika već godinama ide ka smanjenju oslanjanja na ugalj i povećanju udela obnovljivih izvora, uz razvoj skladištenja energije i drugih stabilnih izvora.
Za Srbiju zato budući energetski miks ne može biti zasnovan na jednom rešenju.
Bistrica, obnovljivi izvori i skladištenje
Škobalj kao deo budućeg rešenja vidi kombinaciju nuklearne energije, obnovljivih izvora i sistema za skladištenje električne energije.
Posebno mesto imaju reverzibilne hidroelektrane poput planirane Bistrice, koje mogu da skladište energiju kada je proizvodnja veća od potrošnje i da je vraćaju u sistem kada je potrebna.
To postaje sve važnije kako raste proizvodnja iz sunca i vetra, čija proizvodnja zavisi od vremenskih uslova.
Najveći rizik je oslanjanje na samo jedan stub
Ovogodišnja suša pokazuje da energetska bezbednost nije isto što i trenutna dovoljnost električne energije.
Srbija danas ima struju zato što jedan deo sistema – termoelektrane – može da nadomesti pad hidroproizvodnje. Ali ako bi se istovremeno pojavili problem sa ugljem, hidrološki deficit i ekstremni rast potrošnje, prostor za manevar bio bi mnogo uži.
Zato će pitanje narednih godina biti kako napraviti sistem u kome nijedan pojedinačni izvor ne mora da „spašava“ ostatak elektroenergetskog sistema.
Živkovićeva poruka da je EPS spreman za toplotni talas važna je za kratkoročnu sigurnost snabdevanja prenosi Tanjug. Ali hidrološka situacija šalje dugoročniju poruku, energetska politika Srbije mora da se priprema za vreme u kojem ekstremno nizak vodostaj više neće biti izuzetak koji se pojavljuje jednom u nekoliko decenija.
M. T.
