Fluorescentni i fosforescentni pigmenti imaju nešto što klasične boje nemaju – mogu izgledati potpuno drugačije pod ultravioletnim svetlom ili nastaviti da svetle i nakon što izvor svetlosti nestane. Zbog toga su tokom 20. veka postali popularni u savremenoj umetnosti, dizajnu, reklamama, instalacijama i predmetima koji su želeli da izgledaju futuristički. Problem za muzeje pojavio se mnogo kasnije: takve boje često stare znatno nepredvidljivije od tradicionalnih pigmenata. Neke blede, druge menjaju ton, a pojedine potpuno izgube karakterističan efekat svetljenja. EurekAlert je 25. avgusta predstavio istraživanje posvećeno upravo toj skrivenoj hemiji, u kojem naučnici analiziraju kako svetlost, kiseonik i sastav veziva menjaju moderne luminescentne pigmente tokom vremena.
Kod klasične slike konzervator može imati nekoliko vekova iskustva sa ponašanjem uljane boje, platna i poznatih mineralnih pigmenata. Kod materijala razvijenih u industrijskim laboratorijama tokom poslednjih decenija toga često nema. Fluorescentna boja može sadržati organske molekule čija struktura efikasno apsorbuje jednu talasnu dužinu svetlosti i emituje drugu, ali upravo ta sposobnost često znači i veću hemijsku osetljivost. Svaki ciklus apsorpcije energije može povećati verovatnoću da se molekul vremenom promeni. UV zračenje dodatno ubrzava reakcije, dok kiseonik i vlaga mogu razgraditi pojedine sastojke. Umetničko delo tada ne propada tako što se pojavi rupa u platnu – ono može ostati savršeno fizički očuvano, ali više ne izgleda onako kako ga je umetnik napravio.
Istraživači koriste spektroskopiju i kontrolisano ubrzano starenje kako bi precizno pratili šta se događa sa bojama. Uzorci se izlažu različitim količinama svetlosti, vlage i temperature, a zatim se meri promena fluorescencije i hemijskog sastava. Cilj nije samo napraviti listu „dobrih“ i „loših“ pigmenata, već razumeti mehanizam propadanja. Ako se zna koja talasna dužina svetlosti najviše ubrzava razgradnju, muzej može prilagoditi osvetljenje. Ako određeni lak ili vezivo štiti pigment, konzervator može izabrati odgovarajući tretman. Problem je što zaštita ne sme promeniti originalni izgled dela, pa rešenje često mora biti gotovo nevidljivo.
Ovakva istraživanja postaju sve važnija jer muzeji sada čuvaju dela napravljena od plastike, elektronskih komponenti, industrijskih premaza i materijala koji nikada nisu bili zamišljeni da opstanu nekoliko stotina godina. Umetnost je tokom 20. i 21. veka mnogo brže prihvatala nove tehnologije nego što je konzervatorska nauka stizala da nauči kako one stare. Slika koja svetli u mračnoj galeriji zato nije samo estetski trik – ona je komplikovan hemijski sistem koji neprestano reaguje sa okolinom. Ako želimo da isti efekat vide ljudi za pedeset ili sto godina, potrebno je razumeti hemiju mnogo pre nego što boja počne očigledno da nestaje.
S.B.
Izvor: Postinfo
