Brana, nasip ili kanal grade se da bi smanjili opasnost od poplava, pa zvuči potpuno nelogično da upravo takvi objekti u određenim okolnostima mogu povećati razmere katastrofe. Novo istraživanje velikih poplava u slivu kineske reke Jangce pokazuje da zaštitna infrastruktura veoma dobro funkcioniše tokom čestih i umerenih događaja, ali istovremeno može promeniti način na koji se voda širi kroz pejzaž. Kada stigne izuzetno velika količina vode, prostor koji je nekada prirodno primao deo poplavnog talasa više nije dostupan, pa se ogromna masa vode sabija između nasipa i prenosi dalje nizvodno. Interesting Engineering je 9. avgusta predstavio novu studiju koja upravo taj paradoks ispituje na jednom od najvećih rečnih sistema sveta.
Prirodna reka nije samo kanal kroz koji voda prolazi. Tokom velikih kiša ona se izliva na poplavne ravnice, gde se voda širi preko ogromne površine, usporava i privremeno skladišti. To može napraviti štetu na lokalnom zemljištu, ali istovremeno smanjiti visinu talasa koji nastavlja nizvodno. Kada se duž reke podignu visoki nasipi, svakodnevni život postaje znatno sigurniji jer manji porasti vodostaja više ne ulaze u naselja i polja. Međutim, time se stanovništvo i infrastruktura dodatno šire u nekadašnje prirodne poplavne zone, dok reka tokom ekstremnog događaja dobija manje prostora za rasterećenje.
Istraživači ne tvrde da su nasipi pogrešni ili da ih treba ukloniti. Bez njih bi milioni ljudi bili izloženi mnogo češćim poplavama. Problem je što zaštita menja rizik umesto da ga potpuno ukloni. Što je sistem sigurniji za male događaje, veća je mogućnost da ljudi zaborave na retke ekstremne poplave i izgrade skupu infrastrukturu neposredno iza zaštitne linije. Ako nasip tada popusti ili voda pređe preko njega, posledice mogu biti mnogo ozbiljnije nego u pejzažu koji je redovno plavljen i prilagođen takvim događajima. Klimatske promene dodatno povećavaju značaj ovog pitanja jer snažne padavine u pojedinim regionima postaju intenzivnije.
Savremena zaštita od poplava zato sve manje podrazumeva samo gradnju višeg zida. U mnogim zemljama ponovo se stvaraju kontrolisane poplavne ravnice, močvare i područja na koja se voda može planski preusmeriti kada glavni tok postane preopterećen. Sličan princip važan je i kod nas, gde velike reke prolaze kroz gusto naseljene oblasti. Nasip ostaje ključna zaštita, ali mora imati prostor sa kojim „radi“. Nova studija podseća na jednostavnu stvar koju je lako prevideti: voda koja više ne može da ode na jedno mesto mora završiti negde drugde. Kod male poplave to možda nije problem, dok tokom događaja koji dolazi jednom u nekoliko decenija upravo ta promena može odlučiti gde će se stvoriti najveći talas.
S.B.
Izvor: Postinfo
