Voda, energetika i poljoprivreda predstavljaju strateške resurse Srbije i ključne delove nacionalnog bogatstva koji moraju ostati pod kontrolom države, uz istovremeno ulaganje u njihov razvoj, ocenio je ekonomista Veljko Mijušković.
On je za K1 rekao da manje ekonomije, poput Srbije, moraju da sarađuju sa međunarodnim partnerima i privlače strane investicije, ali da je istovremeno neophodno očuvati kontrolu nad najvažnijim nacionalnim kapacitetima.
„To je srebrnina, odnosno ono što je najvrednije u jednoj nacionalnoj ekonomiji i oni definitivno moraju biti pod kontrolom zemlje i moraju se dalje razvijati“, rekao je Mijušković, navodeći energetiku, poljoprivredu i vodne resurse kao posebno važne oblasti.
Potrebna vodna strategija
Prema njegovim rečima, Srbija bi što pre trebalo da usvoji dugoročnu vodnu strategiju i da klimatske rizike uključi u poslovne planove i razvojne projekcije.
On upozorava da klimatske promene više ne mogu da se posmatraju kao povremeni poremećaj, jer se ekstremne hidrološke i vremenske prilike ponavljaju i već imaju direktne ekonomske posledice.
Poseban problem predstavlja nizak vodostaj Dunava, koji istovremeno pogađa više sektora – od energetike i proizvodnje električne energije do rečnog transporta i snabdevanja privrede.
Mijušković smatra da vodnu strategiju treba povezati i sa strategijom razvoja vodnog saobraćaja. Srbija je, prema njegovoj oceni, značajno unapredila drumsku i železničku infrastrukturu, dok je potencijal Dunava kao saobraćajnog koridora i dalje nedovoljno iskorišćen.
„Dunav je drugi zvanični Panevropski koridor, odnosno Koridor 7. Mi ga ne koristimo u punoj meri u kojoj bi trebalo, a imamo to prirodno bogatstvo na raspolaganju“, rekao je on.
Nizak Dunav povećava troškove privrede
Nizak vodostaj direktno smanjuje mogućnost transporta robe Dunavom, jer brodovi i barže ne mogu da koriste svoj puni kapacitet. To znači da se ista količina robe mora prevoziti većim brojem plovila ili kombinovati sa drugim vidovima transporta, što povećava troškove.
Prema Mijuškoviću, problem je posebno značajan zato što barže mogu da prevezu znatno veće količine tereta od pojedinačnih kamiona ili železničkih kompozicija.
„Kada imate niži nivo Dunava i nemogućnost da plovite na punom kapacitetu, onda vam je gotovo polovina, ako ne i više, tereta smanjena na baržama“, naveo je on.
Posledica je, kako je objasnio, veća cena transporta po jedinici robe, uz istovremeno smanjenje količine tereta koja može da stigne do odredišta.
Rizik i za proizvodnju električne energije
Nizak vodostaj Dunava predstavlja problem i za energetski sektor. Mijušković je ukazao na smanjenu proizvodnju hidroelektrana, ali i na otežano hlađenje termoelektrana u Kostolcu.
Ukoliko bi zbog hidroloških problema Srbija morala da poveća uvoz električne energije, trošak bi mogao da bude dodatno povećan, posebno zato što se sa sličnim problemima suočavaju i druge zemlje u regionu.
„Problem niskog vodostaja nije ograničen samo na Srbiju, već je prisutan i u Mađarskoj i Rumuniji“, upozorio je Mijušković, ukazujući da bi veća regionalna potražnja za električnom energijom mogla da utiče i na njenu cenu.
Ulaganja u prilagođavanje postaju neophodna
Mijušković smatra da država i privreda moraju da pređu sa reagovanja na klimatske probleme na njihovo unapred planirano upravljanje.
To podrazumeva ulaganja u vodnu infrastrukturu, razvoj rečnog saobraćaja, modernizaciju energetskog sistema, kao i prilagođavanje proizvodnje sve učestalijim vremenskim ekstremima.
Poseban značaj, prema njegovim rečima, ima i zaštita životne sredine. Ekološke mere, ocenjuje, mogu istovremeno doprineti očuvanju prirodnih resursa i povećanju prihoda budžeta.
Kao najefikasniji pristup navodi kombinaciju podsticaja i sankcija, uz strože kažnjavanje neodgovornog ponašanja.
Za Srbiju, poruka je jasna: voda, energija i poljoprivreda nisu samo pitanja zaštite prirodnih resursa, već i pitanja ekonomske bezbednosti, konkurentnosti i otpornosti privrede na buduće krize.
M. T.
Foto: NSR/M. T.
