U američkom muzeju sastavljen je prvi naučno precizan montirani skelet vrste Deinosuchus schwimmeri, ogromnog krokodilskog rođaka koji je pre približno 75 miliona godina živeo u rekama i močvarama Severne Amerike.
Rekonstrukcija je dugačka oko devet i po metara, približno koliko i školski autobus. Njena velika lobanja, masivne vilice i snažno telo pokazuju da se radilo o predatoru sposobnom da napadne životinje mnogo veće od plena savremenih krokodila.
ScienceDaily je 5. avgusta objavio da je novi muzejski primerak napravljen na osnovu detaljne analize fosila i predstavlja prvi potpuni montirani skelet upravo ove vrste. Postavljen je u muzeju Telus u američkoj saveznoj državi Džordžiji.
Deinosuchus nije bio dinosaurus. Pripadao je liniji krokodilskih reptila, ali je živeo u isto vreme kada i veliki dinosaurusi kasne krede.
Njegovo ime znači „strašni krokodil“, što odgovara veličini i građi životinje. Lobanja je mogla biti duža od jednog i po metra.
Zubi nisu bili tanki poput noževa kod pojedinih mesoždera, već debeli i snažni, prilagođeni hvatanju i drobljenju.
Na fosilnim kostima dinosaurusa pronađeni su tragovi ugriza koji odgovaraju velikim krokodilskim predatorima. Neki su zarasli, što znači da je napadnuta životinja preživela bar neko vreme.
Drugi tragovi pojavljuju se na kostima bez zarastanja i mogli su nastati tokom smrtonosnog napada ili kada je Deinosuchus jeo leš.
Najverovatnije je čekao u vodi, slično savremenim krokodilima. Prilazio bi obali gotovo neprimetno, a zatim naglo napao životinju koja pije ili prelazi vodu.
Veliki biljojedi, uključujući dinosauruse sa kljunom, mogli su postati plen ako bi se dovoljno približili. Manje životinje verovatno su bile još češći izvor hrane.
Rekonstrukcija potpunog skeleta veoma je zahtevna jer nijedan pojedinačni fosil nije sačuvan u celini. Paleontolozi moraju povezivati delove više primeraka.
Kosti se porede prema veličini, starosti i anatomiji. Nedostajući delovi rekonstruišu se uz pomoć bliskih srodnika i digitalnih modela.
Problem predstavlja činjenica da su rani opisi Deinosuchusa ponekad spajali fosile koji možda pripadaju različitim vrstama. Savremena istraživanja pokušavaju da razdvoje te grupe.
Vrsta D. schwimmeri opisana je na osnovu fosila sa istoka Severne Amerike. Živela je u oblastima koje su tada bile močvarne obale velikog unutrašnjeg mora.
Tokom krede kontinent je bio podeljen vodenim putem koji je povezivao današnji Meksički zaliv sa Arktikom. Klima je bila toplija, a obale su pružale bogata staništa.
Veliki krokodilski predatori imali su dovoljno riba, kornjača, drugih reptila i dinosaurusa. Veličina je mogla rasti tokom dugog života, baš kao kod savremenih krokodila.
Nije lako izračunati tačnu snagu ugriza izumrle životinje. Procene se zasnivaju na širini lobanje, mestima pričvršćivanja mišića i poređenju sa živim vrstama.
Rezultati ukazuju da je ugriz mogao biti među najsnažnijim kod kopnenih i poluvodenih kičmenjaka. Ipak, popularne brojke treba tumačiti oprezno jer se zasnivaju na modelima.
Muzejski skelet omogućava posetiocima da shvate dimenzije mnogo bolje nego pojedinačna kost u vitrini. Lobanja koja na fotografiji izgleda velika postaje potpuno drugačija kada se nalazi iznad čoveka.
Rekonstrukcija ima i naučnu vrednost. Tokom sastavljanja stručnjaci moraju proveriti kako su se delovi uklapali, koliki je bio raspon pokreta i kakav položaj tela ima najviše anatomskog smisla.
Savremeni krokodili često se predstavljaju kao „živi fosili“, ali njihova evolucija bila je veoma raznovrsna. Postojali su mali kopneni oblici, brze životinje sa dugim nogama, biljojedi i morski predatori.
Deinosuchus predstavlja jednu od najimpresivnijih grana te istorije. Nije bio samo uvećani današnji aligator, već posebno prilagođen predator drevnih obalnih ekosistema.
Njegov nestanak povezan je sa promenama staništa pred kraj krede. Kada su se mora povukla i ekosistemi promenili, uslovi koji su omogućavali život tako velikog predatora više nisu postojali.
Novi skelet vraća ga u trodimenzionalni prostor posle desetina miliona godina. Ne sa mišićima i kožom, već dovoljno uverljivo da se vidi zašto dinosaurusi koji bi prišli vodi nisu nužno bili najveća opasnost u svom okruženju.
S.B.
Izvor: Postinfo
