Pametni telefoni, tableti i drugi elektronski uređaji sve češće postaju deo svakodnevice najmlađih, a roditelji ih neretko koriste kako bi dete zabavili, umirili tokom obroka ili lakše uspavali. Međutim, stručnjaci upozoravaju da previše vremena pred ekranom može da potisne upravo one aktivnosti koje su ključne za rani razvoj deteta – razgovor, igru, kretanje i neposrednu komunikaciju sa odraslima.
O uticaju ekrana na razvoj govora i drugih sposobnosti kod dece u jutarnjem programu Radio-televizije Vojvodine „Dobro jutro Vojvodino“ govorila je Snežana Đolović, defektolog i logoped iz Novog Sada.
Prema njenim rečima, deca do dve godine ne bi trebalo da budu izložena ekranima, jer je u tom uzrastu od presudne važnosti neposredna interakcija sa roditeljima i okruženjem.
Dete govor uči kroz odnos sa drugima
Đolović objašnjava da sadržaj koji dete prati preko ekrana uglavnom podrazumeva pasivno gledanje i slušanje. Za razvoj govora, jezika i kognitivnih sposobnosti, međutim, potrebno je mnogo više – dete mora da bude aktivno uključeno, da razgovara, postavlja pitanja, posmatra reakcije sagovornika i učestvuje u igri.
„Sadržaj koji se prezentuje putem elektronskih uređaja zahteva samo pasivno gledanje i slušanje, što utiče na razvoj motorike, govora, ali i pažnje“, navela je Đolović.
Upravo kroz živu komunikaciju dete uči da povezuje reči sa predmetima i radnjama, prati mimiku i gestove, čeka odgovor sagovornika i samo učestvuje u razgovoru. Ekran takvu dvosmernu komunikaciju ne može da zameni.
Problem nije samo u vremenu pred ekranom
Kod dece koja provode mnogo vremena uz elektronske uređaje mogu se pojaviti različite teškoće, uključujući kašnjenje u razvoju govora, siromašniji rečnik, kraći opseg pažnje i poteškoće u socijalnoj interakciji.
Zato stručnjaci ne posmatraju ekran samo kroz pitanje broja minuta provedenih uz uređaj, već i kroz ono što dete zbog ekrana propušta – razgovor sa roditeljima, igru, kretanje, istraživanje okruženja i neposredan kontakt sa drugom decom.
Poseban problem predstavlja korišćenje telefona ili tableta kao „elektronske dadilje“, odnosno kada se uređaj daje detetu kako bi mirno jelo, prestalo da plače ili lakše zaspalo.
„Roditelji često pribegavaju ekranima kako bi nahranili dete ili ga uspavali. To je praksa koju treba izbegavati“, upozorila je Đolović.
Šta roditelji mogu da urade
Za najmlađe, najvažniji „sadržaj“ nisu crtani filmovi i aplikacije, već razgovor, igra i vreme provedeno sa roditeljima. Zajedničko čitanje slikovnica, imenovanje predmeta, pevanje, pričanje, slaganje kockica, crtanje i igra u kojoj roditelj učestvuje istovremeno podstiču više razvojnih sposobnosti.
Kod starije dece vreme pred ekranom trebalo bi ograničiti i kontrolisati, uz pažljiv izbor sadržaja. Nije svaki crtani film ili digitalni sadržaj namenjen određenom uzrastu, a sadržaji koji su brzi i previše stimulativni mogu dodatno otežati održavanje pažnje.
Važno je i da roditelji budu primer deci. Ako odrasli tokom zajedničkog obroka, igre ili razgovora neprestano koriste telefon, teško je očekivati da će dete razviti drugačiju naviku.
U digitalnom okruženju cilj zato nije potpuno izbacivanje tehnologije iz života, već pronalaženje mere i čuvanje prostora za ono što nijedan ekran ne može da pruži – živu reč, pogled, dodir, igru, pitanje i odgovor.
Jer dete jezik ne uči samo slušajući reči. Ono ga uči kroz odnos sa ljudima koji ga okružuju.
M. T.
Foto: PREUZETA FOTOGRAFIJA
