Fudbaleri Vojvodine pokazali su večeras na svom Karađorđu da je tanka linija između letargije i potpune igračke rapsodije, poslavši jasnu poruku rivalima u domaćem prvenstvu, ali i skautima amsterdamskog Ajaksa.
Možda javnost i dalje sumnja u uigranost ovog tima Vojvodine nakon evropskih iskušenja sa Ferencvarošem, ali OFK Beograd je večeras osetio šta znači kada se Lale naljute. Miroslav Tanjga je svesno rizikovao, ostavivši na klupi proverene snage poput Zukića, Đakovca i Mitrovića, želeći da isprovocira reakciju kod igrača koji traže formu. Prvo poluvreme mu je dalo pregršt razloga za brigu. Lazar Ranđelović je delovao potpuno indisponirano, stalno u raskoraku između ofsajda i pogrešnog pasa, dok je Mulahusejnović podsećao na stidljivog napadača kojem je potreban idealan servis da bi pokazao šta zna. Gosti sa Karaburme, predvođeni Jovanom Damjanovićem, nisu hteli da se brane u niskom bloku, a Jakuba Silua je lako mogao da šokira Novi Sad da je bio precizniji iz trka.
Ipak, fudbal je igra koja traje 90 minuta, a Vojvodini je bilo dovoljno samo jedno poluvreme da demonstrira tehničku i fizičku nadmoć. Preokret u igri Lazara Ranđelovića biće tema za analize – momak iz Leskovca je od najgoreg aktera na terenu postao apsolutni heroj večeri. Postigao je gol za 1:0, a zatim spakovao dve asistencije koje su prelomile meč. Nardin Mulahusejnović je konačno skinuo ogroman teret sa leđa; njegov prvenac, a ubrzo i drugi gol na utakmici nakon pasa Sukačeva, pokazali su koliko ovom igraču znači podrška. Kada je Vošin dragulj Petar Sukačev u finišu postavio konačnih 4:0, bilo je jasno da je OFK Beograd platio skup ceh svoje visoko postavljene odbrane. Vojvodina ide dalje, sa širokim osmehom i punim rezervoarom samopouzdanja.
M.M.
