Fudbalski svet se večeras poklonio novom kralju – reprezentacija Španije je nakon 120 minuta surovog rata u predgrađu Njujorka slomila otpor Argentine i dokazala da lepota stvaranja uvek pobeđuje puku defanzivnu destrukciju.
Kada se podvuče crta ispod ovog njujorškog maratona, ostaje jedini mogući i jedini pravedan zaključak – večeras je pobedio čist fudbal. Trijumfovala je tehnika i ideja Luisa de la Fuentea da se do krova sveta stiže nadigravanjem, a ne ubijanjem protivničke igre od batina na sredini terena. Argentina je kažnjena za neshvatljiv nedostatak hrabrosti; proveli su čitav meč bez ijednog udarca u okvir gola Unaija Simona, što je poražavajući podatak za branioca titule. Lionel Mesi, u svom verovatno poslednjem mundijalskom plesu, izgledao je tužno i nemoćno, hermetički zatvoren u kavezu koji su oko njega skovali španski vezisti. Svaki njegov pokušaj bio je ugušen u startu, a frustracija tima kulminirala je kroz neoprezne startove Makalistera, Paredesa i na kraju Enca Fernandesa koji je pocrveneo u 93. minutu.
Ambijent MetLajf stadiona, ogoljen pod jarkim popodnevnim suncem, pružio je scenografiju za epsku bitku. Prvo poluvreme donelo je taktičko nadmudrivanje u kojem je Lamin Jamal konstantno mučio odbranu Gaučosa, dok je Lisandro Martines pre povrede zgloba činio čuda pred svojim golom. Izmene Skalonija u nastavku nisu donele željeni balans, već samo dodatnu nervozu. Pad koncentracije i umor pod teškom omorinom uzeli su danak u produžecima. Herojski otpor desetorice Argentinaca i nestvarne odbrane Dibua Martinesa slomljeni su u prvom minutu drugog produžetka. Akcija iz udžbenika, asistencija Nika Vilijamsa i rutinska egzekucija Ferana Toresa doneli su Špancima olakšanje i slavu. Poslednji trzaji Argentine u 120. minutu preko Simeonea doneli su dramu do usijanja, ali su Iberijci izdržali pritisak. Španija je večeras igrala fudbal iz budućnosti, dok je Argentina ostala zarobljena u sopstvenoj nemoći. Boginja s pravom menja vlasnika.
M.M.
