BEOGRAD – Prvi svetski rat počeo je 28. jula 1914. napadom Austrougarske na Srbiju. Zvanični Beč, koji je u dužem periodu prethodno tražio izgovor za napad na Srbiju, iskoristio je priliku koja se ukazala pogibijom nadvojvode Franca Ferdinanda, prestolonaslednika Dvojne monarhije, i vojvotkinje Sofije njegove supruge, mesec dana ranije 28. juna, na Vidovdan, u Sarajevu.
Atentat koji su izvršili mladobosanci odnosno Gavrilo Princip, poslužio je otuda kao izgovor. Srbiji je objava rata dostavljena otvorenim telegramom.
Prethodno, 25. jula, pošto je postalo jasno da se napad očekuje, iz Beograda, prestonice koja se tada nalazila na samoj granici, centralna državna tela Kraljevine Srbije izmeštena su dublje u unutrašnjost zemlje, vlada i skupština u Niš a vrhovna vojna komanda u Kragujevac.
Nikola Pašić, predsedavajući Saveta ministara, pošto je primio telegram s objavom rata, sa balkona Okružnog načelstva u NIšu obratio se prisutnom građanstvu i novinarima predočavajući da je zemlja u ratu.
Ratna dejstva Austrougarska je započela iste noći artiljerijskim dejstvima sa vojnog broda Bodrog, a prema pojedinim svedočenjima i ranije, kao kod Velikog Gradišta.
Beč je u taj rat ušao takoreći oduševljeno. U vrhovima Austrougarske, oficirskom koru, političkim elitama, ali i javnosti, vladalo je uverenje da će Srbija biti lako poražena. Očekivan je brz pobednički rat čiji ishod bi bilo ne samo pokoravanje Srbije, nego i slom srpskog odnosno jugoslovenskog pokreta unutar Dvojne monarhije.
Sa druge strane, u Srbiji koja je upravo prošla kroz dva balkanska rata, protiv Turske i Bugarske 1912/1913. osećala se, pored pobedničkog oduševljenja, teška iscrpljenost.
Srbija jeste iz tih ratova izašla ovenčana slavom, pobedom i teritorijalnim uvećanjem, ali je bilo očigledno da su joj neophodne godine oporavka.
Uostalom, ubeđenje da je Srbija nejaka za ozbiljan otpor takvoj sili kakva je bila Austrougarska vladalo je tada i širom Evrope, ne samo u Beču i Berlinu.
Pet dana ranije, poslanik Dvojne monarhije u Beogradu baron Gizl, predao je u 18.00 časova 23. jula, Lazaru Pačuu, tada u svojstvu zastupnika predsednika Kraljevske srpske vlade Nikole Pašica, ultimatum.
Srbija je tim tekstom optužena za podrivačke aktivnosti protiv Austrougarske. Pored drugog optuživana je da su u Srbiji atentatori naoružani, obučavani, a zatim ilegalno prebačeni na prostor Autrougarske.
Pripadnici Mlade Bosne, iz čijeg okrilja su bili atenatori, bili su protivnici Austrougarske kako iz političkih tako i iz socijalnih razloga.
Uprava Dvojne monarhije u BiH ne da nije reformisala socijalne odnose nego je naprotiv uporno poštovala feudalno nasleđe Turske, podrazumevajući povlašćeni status begovata.
Isto tako, mladobosanaci su sebe smatrali jugoslovenskim nacionalistima, puni oduševljenja za srpske pobede, iako ih je bilo iz sve tri versko nacionalne grupe Bosne i Hercegovine.
Istraga sprovođena u Sarajevu po atentatu, dovela je do saznanja da su Grabež, Čabrinović i Gavrlo Princip, atentatori, boravili u Srbiji, odakle su doneli oružje, a takođe, da su imali pomoć pojedinaca iz državnog aparata Srbije.
Bilo je nesumnjivo da je ultimatum, za koji je baron Gizl naglasio da se odgovor očekuje najdalje u roku od 48 sati, uobličen tako da Beogradu bude neprihvatljiv, iako je bilo jasno da vlasti Kraljevine Srbije nisu imale nikakve veze sa atentatom.
Srpske vlasti, suočene s perspektivom rata sa nesrazmerno jačom Austrougarskom, u nastojanju da izbegnu najgore, izašle su u susret svim zahtevima zvaničnog Beča izuzev učešća organa Dvojne monarhije u istrazi, odnosno procesima na tlu Srbije.
Sve vreme je pritom naglašavano žaljenje zbog tragičnih događaja u Sarajevu, a neodgovornost atentatora je strogo osuđivana. Major Vojislav Tankosić je uhapšen, a u toku je bila potraga za Milanom Ciganovićem.
Odgovor na ultimatum u krajnje pomirljivoj formi, uobličili su Nikola Pašić i Stojan Protić, i on dostavljen u poslanstvo Austrougarske u Beogradu neki minut pre 18. časova 25. jula. Baron Gizl prethodno je već napustio Beograd.
Austrougarske formacije invaziju su započele 12. avgusta napadom preko Drine. Austrijska Peta i Šesta armija provalile su tada iz Bosne u Srbiju.
Na prostoru Srema i Banata nalazila se tada Austrougarska Druga armija, odakle su vršene uglavnom akcije zavaravanja kako bi se skrenula pažnja sa težišnjeg pravca udara preko Drine. Paralelno, trajala su masivna artiljerijska dejstva po Beogradu, Šapcu, i drugim mestima duž graničnog pojasa.
Oskar Poćorek artiljerijski general, vrhovni zapovednik Balkanske vojske Austrougarske, vojni guverener BiH od 1911. zapovedao je invazijom preko Drine, opredeljen da što bezobzirnije potuče Srbiju.
Pored drugog, on je bio organizator katastrofalnog dočeka visokih gostiju u Sarajevu na Vidovdan.
U Sarajevu i drugde u BiH, zavladala je ubrzo po atentatu antisrpska histerija uz pogrome na Srbe i njihovu imovinu. Poćorek je u Bosni od lokalne muslimanske fukare organizovao posebne formacije, Šuckorpus, čija je uloga bila teror nad Srbima. Preko 5.000 Srba je tada uhapšeno, 460 ubijeno.
Nakon izvesnih premišljanja srpski Generalštab je brzo shvatio da udar sa Drine nije zavaravanje, pa je započela koncentracija trupa na tom potezu.
Tokom Cerske bitke Srbi su potukli invazionu Petu Austrougarsku armiju, koja se u rastrojstvu povukla, da bi krajem avgusta te 1914. godine, trupe Dvojne monarhije bile u potpunosti proterane su iz Srbije.
Za uspešno rukovođenje vojnim operacijama tokom Boja na Ceru Stepa Stepanović dobio je čin vojvode.
Bila je to prva velika pobeda saveznika u Svetskom ratu.
Naredna invazija na Srbiju uslediće 6. septembra. Borbe na Drini, čiji je sastavni deo bila i Bitka na Mačkovom kamenu, pretvoriće se u rovovsko pozicioniranje.
Treća Poćorekova ofanziva dogodila se 16. novembra. Po padu Valjeva i Beograda, uslediće protivofanziva Srba u Kolubarskoj bici koju je osmislio i predvodio Živojin Mišić. Do 16. decembra, osim zarobljenika, ni jedan vojnik Austrougarske nije se više nalazio na teritoriji Srbije. Pobeda Srba bila je potpuna. Živojin Mišić nagrađen je činom vojvode.
Uspesi Srba 1914. zaprepastili su kako Beč i Berlin, tako i saveznike. Bilo je to teško poniženje Austrougarske. Paralelno, ugled Srbije je drastično porastao.
Potom, nakon višemesečnog zatišja, u jesen 1915. na Srbiju su udruženo napale Austronemačke trupe, pod komandom feldmaršala fon Makenzena, a zatim i Bugari s leđa.
Usledilo je kako tragično tako i herojsko povlačenja Srba preko planinskih vrleti od Kosova do Jadrana.
Oporavak srpske vojska dogodiće se na Krfu i u zaleđu Soluna, gde je obrazovan novi front, poznat kao Solunski, Makedonski ili Južni.
Slom Centralnih sila započeo je probojem Solunskog fronta, koji su izveli Srbi, sredinom septembra 1918.
Ubrzo je kapitulirala prvo Bugarska, zatim Turska, pa Austrougarska početkom novembra, da bi Prvi svetski rat bio okončan potpisivanjem primirja sa Nemačkom 11. novembra 1918.
