Postavka će moći da se pogleda do 11. juna, svakog radnog dana od 10 do 15 časova. Oni koji su zainteresovani da pogledaju izložbu van ovog termina, treba da se najave putem imejl adrese: skcnsart@gmail.com.
O izložbi:
Izložba „Deus Ex Machina“ predstavlja nastavak višegodišnjeg umetničko-istraživačkog projekta koji se bavi analizom transformacija savremenih društvenih odnosa u kontekstu ekološke krize i tehnološkog razvoja. Polazeći iz teorijskog okvira posthumanizma, projekat problematizuje granice ljudskog postojanja, otvarajući prostor za promišljanje hibridnih oblika života.
Kroz interdisciplinarni pristup koji obuhvata slikarstvo, video, AI animaciju i zvučnu instalaciju, konstruisana je spekulativna, distopijska projekcija budućnosti u kojoj čovečanstvo, suočeno sa kumulativnim efektima prenaseljenosti, ekološke degradacije, gladi, bolesti i permanentnog konflikta, pribegava radikalnoj biotehnološkoj intervenciji – genetičkom ukrštanju ljudskih i životinjskih vrsta. Ova praksa se legitimizuje pod izgovorom stvaranja otpornijeg organizma, ali rezultira uspostavljanjem rigidno stratifikovanog, biološki uslovljenog društvenog poretka.
U takvom sistemu, ekonomska osnova dovodi do stvaranja hijerarhije koja proizvodi tri različite klase-vrste: ljudi-veprovi čine elitu, ljudi-pacovi ih štite i opslužuju, dok ljudi-bubašvabe predstavljaju najniži sloj, sveden na puko preživljavanje. Projekat prikazuje biopolitičku regulaciju života, u kojoj država operiše kroz mehanizme kontrole, nadzora i represije.
Predstavljeni svet funkcioniše kao autoritarni režim utemeljen na nejednakosti, nepravdi i manjku empatije, gde se patnja marginalizovanih koristi za kreiranje spektakla. Ovakva konfiguracija direktno korespondira sa savremenim teorijama, ne samo biopolitike već i nekropolitike, ukazujući na načine na koje moć upravlja životom i smrću.
Narativna struktura ciklusa dodatno se gradi kroz reference na biblijske i mitološke motive. Naslovi slika – „Izgon“, „Egzodus“, „Epifanija“, „Dan gneva njegovog“, „Apokalipsa“, „Potop“ i „Novi raj“ – omogućavaju čitanje ovog sveta kroz prizmu postbiblijskog mita. U tom kontekstu, religijski narativi bivaju reaproprirani i reinterpretirani kako bi artikulisali genezu, pad i potencijalno iskupljenje posthumanog subjekta, kao i nastanak nove, transcedentne svesti.
U središtu ovog distopijskog poretka pojavljuje se ljubav kao subverzivni element koji narušava zadate hijerarhije. Ljubavni parovi, prognani iz sistema i relocirani u ekološki devastirane zone, postaju začetnici novog sveta zasnovanog na jednakosti, međuzavisnosti i održivosti. Njihovi potomci predstavljaju matrijalizovani otpor biološkom determinizmu i društvenoj segregaciji. Na slici „Epifanija“ prvi put se pojavljuje figura posthumanističkog Mesije, kao simbol nade za posrnulu, postljudsku vrstu.
Dalji razvoj narativa vodi ka potpunom kolapsu civilizacijskih struktura, manifestovanom kroz nasilje, glad, bolesti, kanibalizam i konačni ekološki sunovrat. Priroda se u kasnijim slikama pojavljuje kao autonomna sila konačne presude.
Ipak, završnica projekta uvodi ambivalentan oblik spasenja. Na slici „Novi raj“, posthumanistički Mesija – figura koja simultano evocira Noja i Hrista – nudi preostalom postčovečanstvu prelazak u digitalnu sferu postojanja. Putem kriogenih kapsula, dolazi do transfera svesti u virtuelni prostor, odnosno „oblak“, čime se realizuje oblik tehnološki posredovanog vaznesenja. U tom procesu subjekti bivaju oslobođeni bioloških razlika i ponovo konstituisani kroz digitalne avatare, u zajednici koja pretenduje na ideale mira, jednakosti i kolektivne koegzistencije.
Ovaj čin generiše novu formu svesti – kompjutersku inteligenciju koja preuzima funkciju božanskog principa, označenog kao Deus Ex Machina. Ona istovremeno egzistira kao veštački konstruisana „druga priroda“, „život 2.0“ (Žižek, „U odbranu izgubljenih stvari“), i kao praiskonska svest, koja je oduvek bila tu. Time se destabilizuje linearno poimanje vremena i urušavaju granice između prirodnog i veštačkog, živog i neživog, ljudskog, životinjskog i mašinskog.
Deus Ex Machina ovde ne funkcioniše kao mehanizam iznenadnog razrešenja, već kao otvoreni koncept koji problematizuje samu ideju „rešenja“. Ono što se može interpretirati kao optimalno na nivou sistema, ne mora nužno biti održivo ili poželjno sa stanovišta ljudskog iskustva. Time se projekat završava u stanju konceptualne otvorenosti, ostavljajući prostor za dalju teorijsku i umetničku elaboraciju.
Jana Stojaković
Biografija:
Jana Stojaković rođena je u Beogradu, gde živi i radi. Doktorirala je na odseku za slikarstvo pod mentorstvom prof. Stefana Tasića, na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2024. godine. Master iz likovne umetnosti stekla je na Čelzi koledžu za umetnost i dizajn (Chelsea College of Art & Design), u Londonu, u klasi prof. Brajan Čoklija (Brian Chalkley) 2009. godine. Diplomu postdiplomskih studija dobila je na istom koledžu 2008. godine u klasi Babak Gacija (Babak Ghazi). Diplomirala je slikarstvo u klasi prof. Čedomira Vasića 2006. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Iste godine završila je dodiplomski jednogodišnji program Ženskih studija u Beogradu.
Dobitnica je Gran Pri nagrade na Tivatskom likovnom salonu Pean-Sindik u JU muzeju (Galerija Tivat) 2024. godine, i više stipendija tokom studija.
Jana je dobitnica rezidencijalnog boravka u Parizu (Cité Internationale Des Arts), za 2026. godinu. Učestovala je na više likovnih kolonija kao i u letnjoj školi u Firenci.
Radovi se nalaze u zbirkama JU muzeja i Galerija Budve, Fondacije Mihajlović-Feniks, Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci, kao deo savremene zbirke, kao i u privatnim kolekcijama.
Jana Stojaković je izlagala u zemlji i inostranstvu, a među nastupima se izdvajaju: Izložba u Pekingu, Kina, (Beijing International Art Biennale, Exhibition Center) 2025/2026; Izložba u Modernoj galeriji Jovo Ivanović, Budva, Crna Gora, 2025; Nastup na sajmu u Seulu (World Art Expo), Južna Koreja, 2024; Izložba u Galeriji ULUS, Beograd, 2021.
M. T.
