Evolucija umesto revolucije postala je krilatica pod kojom Bepe Marota gradi dominaciju Intera, pretvarajući Neroazure u stabilan kolektiv koji se ne plaši ni smene generacija ni promena na klupi.
U proteklih osam godina, Inter je prešao put od nestabilnog kluba do najuređenijeg sistema na Apeninima. Ključna figura te transformacije, Đuzepe Marota, pokazao je da je kontinuitet u sportskom sektoru važniji od miliona na bankovnom računu. Marota je planski birao trenere, svakog mlađeg od prethodnog, ali sa sve jačom vezom sa klubom. Kristijan Kivu je idealan izdanak te filozofije – čovek koji poznaje hodnike “Apijano Đentilea” i koji je u debitantskoj sezoni krunisao rad svojih prethodnika duplom krunom. Snaga Intera je u tome što klub ne reaguje afektivno na poraze; Marota preuzima odgovornost, kreirajući zaštitnu auru oko stručnog štaba.
Tim je građen strpljivo, čuvajući kostur koji čine Barela, Bastoni i Dimarko, uz pametna pojačanja poput Sučića i iskusnog Akanđija. Marota ne krije da želi da otvori novi ciklus dominacije, sličan onom koji je Juventus imao u prošloj deceniji, ali svestan je da je konkurencija danas mnogo jača. Rimljani, Napolitanci, pa čak i ambiciozni Komo, vrebaju svaku grešku. Ipak, Marotin lični “sveti gral” ostaje Liga šampiona. Nakon četiri poraza u finalima, on veruje da je sa Kivuom i promenom taktičke paradigme konačno kucnuo čas da Inter zasedne na krov Evrope. Revolucija je završena, počela je era marotijanske evolucije.
Izvor: Postinfo
M.M.