Globalni energetski poredak ulazi u fazu preispitivanja nakon signala da Ujedinjeni Arapski Emirati razmatraju napuštanje OPEK, što bi moglo inspirisati i druge članice da slede isti put.
Mogući izlazak Ujedinjenih Arapskih Emirata iz OPEK-a predstavlja signal dubljih promena u globalnoj energetskoj arhitekturi, ocenjuje stručnjak za energetiku Dušan Vasiljević, ističući da bi takav potez mogao pokrenuti domino efekat među državama proizvođačima nafte.
Prema njegovim rečima, članice koje napuste kartel dobijaju veću slobodu u određivanju proizvodnje i cena, što im omogućava fleksibilnije prilagođavanje tržišnim uslovima. Međutim, posledice takvih odluka ne odnose se samo na pojedinačne države, već i na stabilnost globalnog tržišta.
OPEK, osnovan 1960. godine sa ciljem koordinacije proizvodnje i očuvanja stabilnih cena nafte, decenijama je bio ključni faktor na energetskom tržištu. Ipak, kako navodi Vasiljević, promenjene geopolitičke i ekonomske okolnosti dovele su do „nove normalnosti“ u kojoj nacionalni interesi sve više nadjačavaju kolektivne dogovore.
Jedan od ključnih razloga za potencijalni izlazak Emirata jeste nezadovoljstvo proizvodnim kvotama, koje, prema procenama, ograničavaju njihov puni kapacitet. Trenutno se kroz Ormuski moreuz dnevno transportuje između 600.000 i 650.000 tona nafte, dok bi taj obim mogao biti značajno veći uz manje restrikcija.
U kontekstu bezbednosti i logistike, Emirati razvijaju alternativne rute snabdevanja, uključujući luke na Omanskom zalivu, čime se smanjuje zavisnost od strateški osetljivih tačaka. Istovremeno, prisustvo Sjedinjene Američke Države u regionu dodatno utiče na balans snaga i kontrolu energetskih tokova.
Vasiljević smatra da bi ovakvi potezi mogli dovesti do rasta cena nafte, uz procene da se one dugoročno teško mogu spustiti ispod 80 dolara po barelu. Trenutni trendovi već ukazuju na rast iznad 110 dolara, uz mogućnost daljeg povećanja ukoliko ponuda ne bude pratila potražnju.
Promene na tržištu posebno pogađaju velike potrošače poput Kina, ali istovremeno ubrzavaju razvoj alternativnih tehnologija, uključujući električna vozila i obnovljive izvore energije, gde Kina ima značajnu proizvodnu prednost.
Evropske zemlje, suočene sa energetskom nesigurnošću, intenziviraju saradnju sa državama Persijskog zaliva, uključujući Saudijska Arabija i Oman, nastojeći da obezbede stabilno snabdevanje kroz nove investicije i infrastrukturne projekte.
Zaključno, Vasiljević ocenjuje da je reč o dugoročnom procesu redefinisanja globalnih odnosa, u kojem se težište ekonomskih i energetskih tokova sve više pomera ka Aziji, dok tradicionalni modeli saradnje, poput OPEK-a, ulaze u fazu preispitivanja.
M. T.
