Astronomija ima jednu posebnu moć: da od dalekih, hladnih i gotovo nezamislivih objekata napravi događaj koji ljudi nestrpljivo čekaju kao da se tiče njihovog komšiluka. Tako je bilo i sa kometom MAPS, koju su neki već nazivali velikim prolećnim nebeskim prizorom. Očekivanja su rasla, mašta radila, a onda je svemir uradio ono što često radi najbolje — pokazao da ne duguje spektakl nikome. Umesto velikog repa preko večernjeg neba, ostao je oblak rasute materije i jedna odlična lekcija o tome koliko su kosmički gosti krhki kad priđu preblizu Suncu.
U tekstu koji je objavio Space.com objašnjava se da je kometa MAPS bila mnogo manja nego što se u početku pretpostavljalo. Posmatranja su pokazala da joj je jezgro imalo svega oko 0,4 kilometra u prečniku, dok je pri prolasku bila osuđena da prođe na svega oko 160.000 kilometara iznad Sunčeve površine. Tokom približavanja zabeleženo je naglo pojačanje sjaja, a zatim i raspad: na snimcima sa instrumenata SOHO i GOES 19 kometa je nestala kao jasan objekat i iz blizine Sunca izašla samo kao oblak ostataka. Posle toga je postalo jasno da posmatrači na Zemlji više neće dobiti onu veliku kometu kojoj su se nadali.
Ono što priču čini posebno lepom jeste način na koji je objašnjeno njeno uništenje. Autor tekstu daje gotovo kućnu metaforu: kao kad vrlo vruć čaj sipate u ledeno hladnu čašu. Jezgro komete, koje je ogromne vremenske periode provelo u gotovo apsolutnoj hladnoći daleko od unutrašnjeg Sunčevog sistema, naglo je ušlo u zonu ekstremnog zagrevanja, uz snažne gravitacione i plimne sile. Spolja je temperatura rasla naglo, dok je unutrašnjost ostajala ledena — i taj šok materijal jednostavno nije izdržao. Tako se jedna nebeska nada raspala ne u veličanstvenom finalu za publiku, već u tihoj fizici prevelikog stresa.
Za običnog čitaoca možda je baš to najbolji deo astronomije: ona stalno podseća da lepota i razočaranje često dolaze zajedno. Ljudi vole da očekuju kometu kao poklon neba, ali kosmos ne radi po dramaturgiji koju bismo mi najradije gledali. Ponekad se i najzanimljivija priča završi tako što ništa nećemo videti, osim činjenice da se nešto veliko raspalo u beskraju. A i to je, kad se bolje pogleda, dovoljno čudo za jedan običan prolećni dan.
S.B.
Izvor: Postinfo
