: Turska večeras igra za ponos i kartu za svetsko prvenstvo, ali scena sa tribina uoči meča sa Rumunijom ostavila je gorak ukus u ustima svakog pravog ljubitelja fudbala.
Koreografija sa likovima heroja iz 2002. godine trebala je da podigne adrenalin, ali je umesto toga postala spomenik sramote. Na njoj su Bulent Korkmaz, Ruštu Redžber i Emre Belozoglu, ali nema onog najvažnijeg. Nema „Kralja“. Hakan Šukur, najbolji fudbaler u istoriji Turske, u svojoj domovini je zabranjena tema. Njegov jedini greh je što nije podržao „sultana“ Erdogana i što je u despotiji odlučio da sačuva dostojanstvo. Rezultat? Oduzeta imovina, etiketa izdajnika i progon u Ameriku gde nekadašnji heroj nacije danas zarađuje za hleb kao taksista.
Nerealno zvuči podatak da država pokušava da izbriše čoveka koji je postigao gol za 11 sekundi i doneo svetsku bronzu. Istu sudbinu deli i njegov partner iz napada Arif Erdem. Večerašnji pokušaj motivacije bez Šukura je otužan čin, jer se istorija ne može retuširati onako kako politički moćnici žele. Turska fudbalska javnost zna istinu – bez kičme tog Galatasaraja i bez Šukurove harizme, reprezentacija već 24 godine luta hodnicima osrednjosti. Možete skloniti poster, možete spaliti dres, ali ne možete ućutkati uspomenu na trk Ilhana Manšiza i Šukurove egzekucije. Što ga više progone, on je u srcima navijača sve življi.
Izvor: Postinfo
M.M.