Savremeni ritam života naučio je ljude da čak i predah moraju nekako opravdati. Ako zastanu, onda to mora biti “produktivna pauza”, “svesno disanje”, “optimizacija fokusa” ili barem nešto što lepo zvuči u kalendaru. Upravo zbog toga je jučerašnji tekst na Focusu zanimljiv: izdvaja koncept takozvanih “white spaces”, malih belih prostora u toku dana koje neuroistraživačica Daja Grant namerno ostavlja praznim kako bi sačuvala energiju i fokus. U kratkom sažetku Focus navodi da ona te vremenske otoke puni jednostavnim stvarima poput disanja i svesnog odmaka od stalne aktivnosti. Sama ideja zvuči gotovo banalno, ali je njena snaga baš u tome što vraća legitimnost nečemu što je savremeni tempo gotovo proglasio sramotom — neispunjenom vremenu.
Tu ova tema postaje veća od običnog saveta za produktivnost. U pitanju nije još jedna tehnika kako da se radi više, nego kako da se čovek ne istroši do tačke na kojoj više ni fokus ni energija nemaju šta da nose. Focus u toj jučerašnjoj obradi lepo hvata duh trenutka: ljudi su toliko navikli da prekid tretiraju kao kvar, da im je teško da zamisle da baš pauza može biti deo inteligentne svakodnevice. A mozak, naravno, ne deli taj prezir prema praznom hodu. Naprotiv, upravo kratke, svesne pukotine u ritmu umeju da vrate osećaj unutrašnje sabranosti. U tom smislu “white spaces” nisu luksuz za one sa previše vremena, nego gotovo skromna odbrana od neprekidne mentalne prenatrpanosti.
Možda je baš zato cela ideja tako privlačna. Ne traži skupe alate, novu disciplinu ni životnu revoluciju. Traži samo da čovek prestane da svaki trenutak tretira kao površinu koju mora nečim da popuni. A to je, u eri stalnog sadržaja i stalnog zahteva za reakcijom, već prilično radikalna misao. Današnji um nije umoran samo od posla, nego i od činjenice da mu nikada nije dozvoljeno da bude nakratko prazan. Kad Focus podseti da se energija može sačuvati i tako što se ponešto namerno ne radi, to zvuči jednostavno. A ipak je u toj jednostavnosti skrivena možda najpotrebnija vrsta pobune.
S.B.
Izvor: Postinfo
