U prethodnom nastavku stigli smo do 1. decembra 1918. i rođenja Kraljevstva SHS, u času kada je euforija bila iskrena, ali kratkog daha. Država je proglašena, zastave su se podizale, ali se u grudima mešalo olakšanje sa strepnjom. Ostali smo na osećaju da država postoji na papiru, ali da se srce još ne slaže — i da tek dolazi borba oko toga ko drži ključeve od zajedničke kuće.
Od 1919. do 1921. ta kuća je živela u hodniku, između ratne improvizacije i budućih pravila. Sve je tražilo meru: od poreza do žandarmerije, od škola do sudova, od jezika administracije do toga da li će „pokrajina” biti samo geografska reč ili politička činjenica. U Beogradu se sve češće ponavljalo da se država drži jedinstvom, kao oklopom. U Zagrebu i Ljubljani, a i u delovima Dalmacije i Bosne, jedinstvo je često zvučalo kao druga reč za potčinjavanje. I baš tu, u toj razlici u značenju, počinje drama koja će obeležiti celu međuratnu epohu.
Da bi se došlo do ustava, trebalo je najpre izmeriti snage. Izbori za Ustavotvornu skupštinu održani su 28. novembra 1920, a Konstituanta je zasedala u Beogradu od 12. decembra 1920. Brojke su izgledale kao karta napetosti: Demokratska stranka Ljubomira Davidovića osvojila je 92 mesta, Radikalna stranka Nikole Pašića 91, dok su snažan glas dobili i komunisti (KPJ) i Hrvatska republikanska seljačka stranka Stjepana Radića. Već tada se znalo da će ustav biti više od pravnog teksta: biće presuda o tome da li je država zamišljena kao jedinstvena celina „odozgo”, ili kao zajednica različitih istorijskih zemalja koje žele sopstveni prostor „odozdo”.
U raspravama su se sudarale i uspomene i interesi. Jedni su se pozivali na ratnu cenu koju je Srbija platila i na potrebu da nova država ima jedan centar, jednu vojsku, jednu upravu — jer bez toga, govorili su, sve može da se raspadne na prvoj ozbiljnoj krizi. Drugi su se držali obećanja da ujedinjenje nije isto što i utapanje: da „zajedno” ne sme da znači „isto”. U tom natezanju, kao senka je stajala i Krfska deklaracija (20. jul 1917), dogovor Nikole Pašića i Ante Trumbića, koji su savremenici tumačili različito — naročito oko toga kolika većina treba za donošenje ustava i šta se smatra obavezujućim kompromisom. Trumbić će kasnije ostati upamćen kao jedan od glasova protiv unitarizma, čovek kome je Beograd bio potreban kao prestonica, ali ne i kao jedini ključ.
A onda dolazi Vidovdan, 28. jun 1921 — datum izabran kao simbol, ali i kao izazov. Vidovdanski ustav usvojen je prostom većinom: od ukupno 419 poslanika, 223 su glasala „za”, 35 „protiv”, dok 161 nije učestvovao (apstinirao ili bojkotovao). U toj aritmetici je sve rečeno: broj je bio dovoljan da se papir proglasi, ali nedovoljan da se osećaj zajedništva učvrsti. Ko je doneo prevagu? Pored dve najveće srpske stranke, važnu ulogu imale su i stranke iz drugih krajeva, posebno Jugoslovenska muslimanska organizacija (JMO) Mehmeda Spahe, kao i Džemijet i slovenački saveznici, bez kojih se teško dolazilo do potrebne većine. A ko je ostao po strani? U izvorima se kao ključni bojkotaši pominju Radićeva stranka i KPJ, uz širi krug opozicionih blokova koji nisu hteli da daju legitimitet tekstu koji su doživeli kao centralistički.
U samom ustavu, država je postavljena kao unitarna i centralizovana monarhija sa parlamentarnim okvirom — rešenje koje je u Beogradu dočekano kao „konačno utemeljenje”, a u mnogim drugim sredinama kao stezanje čvora. U Vojvodini se govorilo o povratku reda kroz administraciju; u Bosni se pažljivo merilo šta znači ravnoteža u novom poretku; u Hrvatskoj se sve češće osećalo da se politička volja preglasava, ne dogovara. Ulice su imale svoje tumačenje: ko god da je slavio, slavio je tiše nego 1918, jer se sada nije slavilo rođenje, nego način života. I zato je jedan kasniji, ali upečatljiv „glas iz mase”, zabeležen u listu Nova Evropa (26. mart 1936), ostao kao gorak rezime cele scene: „Vidovdanski Ustav izglasan je izmajstorisanom većinom od 223 poslanika (protiv 35 poslanika)…” U toj jednoj rečenici čuje se i matematika i sumnja.
Ustav je, međutim, uradio ono što ustavi rade: proglasio je formu, ali nije izlečio ranu. Centralizam je počeo da se pretvara u svakodnevicu — u postavljenja, budžete, uredbe, policijsku praksu — i svaka takva sitnica je u očima ljudi postajala dokaz „šta ova država zapravo jeste”. U Beogradu se branilo jedinstvo, u Zagrebu se branilo pravo na drugačiji raspored moći, a između ta dva pola stajali su milioni koji su samo želeli da država bude pravedna, ne samo jaka.
Najava (3) — KAD JE PARLAMENT PROGUTAO METAK: 1928 i trenutak kada je tišina postala glasna: Kada politika prestane da staje u reči, ona počne da staje u pretnje. I onda se, u samom srcu institucije, desi pucanj koji promeni sve — i pokaže koliko je poverenje već bilo napuklo.
S.B.
Izvor: Postinfo
