SNP: Drama “Nezaboravak, potočnica, zmijske oči”

Reč dramaturga

U drami Nezaboravak, potočnica, zmijske oči, pozornica postaje krhka laboratorija sećanja – njihovog oblikovanja, raspadanja i neuhvatljivosti. Već od prvih trenutaka, komad podriva udobnu predstavu o linearnom vremenu uz naizmenično predstavljanje sadašnjosti i prošlosti, kao u ritmu metronoma, dopuštajući da se fragmenti porodične istorije iznova pretaču u trenutak koji likovi žive, nalik starim ranama koje se otvaraju upravo onda kada ih najmanje očekujemo. U središtu ove precizne dramske konstrukcije stoje tri žene, tri različite generacije, svaka na svoj način opsednuta temom sećanja i zaborava.

Teret nezalečene traume prenosi se sa generacije na generaciju, i na taj način, paradoksalno, sećanje prestaje da bude stvar prošlosti i postaje stvar budućnosti, usuda. Likovi se sećaju kako bi sebe (i druge) kažnjavali stalnim vraćanjem na krivicu, koja im ne dozvoljava da nastave dalje.
Vremenom, jedino što preostaje je sećanje; nema nastavka odnosa, samo reminiscencije i prebacivanja krivice, i sećanje se, na kraju, poistovećuje sa identitetom, a samim time, i zaborav sa smrću. Umesto jednostavnog poziva na saosećanje, Nezaboravak nudi mogućnost preispitivanja i dubljeg uvida u ono što čuvamo u pojedinačnom i kolektivnom pamćenju. Šta je to što nam zaista omogućava da krenemo dalje – da li je to iskreni oproštaj, iskorenjivanje nepravde ili nečija konačna odsutnost?

Upravo u tom rasponu mogućnosti leži prilika da preispitamo ono što pamtimo i način na koji odlučujemo da nastavimo dalje, i možda se zalečimo vremenom.

Đorđe Kosić

M. T.