Svi imamo onaj trenutak: prođeš pored pekare ili nekog dvorišta, i odjednom si u drugom vremenu. Miris ume da “probije” razmišljanje brže od slike, zvuka ili reči. Nije to poezija, već način na koji je mozak povezao čulo mirisa sa delovima zaduženim za emocije i sećanje. Miris ne traži prevod — on odmah pogađa.
Zanimljivo je kako se to koristi i u svakodnevici, bez da primetimo. Neki ljudi imaju “svoj” miris kafe ujutru, miris posteljine, miris omiljene kreme, kao tihe signale koji govore telu da je sve na svom mestu. U stresnim periodima, upravo ti mali, poznati mirisi umeju da smire. Kao da mozak kaže: ovo je sigurno, ovo je poznato, možemo da spustimo gard.
Kod nas se ovo vidi u sitnicama: domaća supa, tek ispečen hleb, miris drva zimi, pa čak i miris kiše na vreloj asfaltnoj ulici. To su “sidra” koja nas vraćaju sebi. I zato je tema toliko zanimljiva: ne govori samo o nauci, već o tome kako se sećanja čuvaju u telu. Ponekad ti ne treba album — dovoljna je jedna aroma da ti vrati ceo film.
S.B.
Izvor:Postinfo
