Postoje sportske priče koje ne traže senzaciju, jer je sama stvarnost dovoljno snažna. Ispovest Džona Merija spada upravo u tu kategoriju. Njegov intervju za Mozzart Sport nije priča o golovima, transferima i ugovorima, već o odrastanju, preživljavanju i izborima koje dete često ne bi smelo da donosi. Fudbal se u toj priči pojavljuje tek kao sredstvo, a ne kao cilj.
Kako sam kaže, pritisak je bio da preživi detinjstvo i pubertet, dok je sve ostalo samo bonus.
Rođen u Nigeriji, odrastao u porodici u kojoj su disciplina i obrazovanje imali prednost nad talentom, Meri je vrlo rano naučio da fudbal nije uvek blagoslov.
– To važi svuda u svetu, ne samo u Africi. Roditelji uvek traže od vas da završite školu. U Africi vlada taj mentalitet da se sport često vezuje sa kriminalom, ali mene je otac od treće godine učio da igram fudbal. I on je kao mlad igrao u Nigeriji, ali mu njegov otac nije dozvolio da pravi karijeru, jer je bio šef policije i bitna figura na političkoj sceni Nigerije u to doba. Moj deda je smatrao da će fudbal uništiti mog oca i da će osramotiti porodicu ako se odluči da se bavi njime. Kada odrastate u takvom ambijentu, sličan mentalitet se prenese i na vas, pa je tata pokušao na isti način da postupa sa svojom decom. Naučio me je da igram, ali je insistirao da završim fakultet. Video je da sam inteligentan i uvek je govorio da će mi obrazovanje omogućiti da postanem šta god hoću u životu. Znate kako kažu, nikada ne možete da savladate dve veštine istovremeno, a profesionalni fudbal zahteva da mu se potpuno posvetite.
Takav sistem vrednosti nije ga zaštitio od realnosti afričkog fudbala.
– Način? Pre bih rekao da postoji dijagnoza, jer moraš biti uporan kao bik, pomalo lud da uspeš kao fudbaler u Africi, pogotovo u moje vreme. Mi u Africi nemamo agente koji dođu po nas, da nas pokupe, obezbede stipendije i odvedu u bolje klubove ili u škole. I kampovi koji postoje su korumpirani. Bio sam u Pepsi akademiji, na vrhu liste igrača za odlazak u jednu englesku školu, gde bih primao stipendiju, ali je neko dao novac ispod stola da njihova deca idu i ja sam otpao. Bio sam najbolji u toj klasi i kada smo se vratili nazad na kampus, uzeo sam stvari i otišao kući. Kasnije su treneri zvali moje roditelje i pitali: ‘Gde je Džon?’, a otac im je odgovorio da sam kod kuće utučen, ali oni su tvrdili da ne mogu ništa da urade tim povodom. Zatim im je rekao da i te kako mogu, samo bi trebalo da učine pravu stvar.
Ni reprezentativni dres nije bio zaštićen od istih problema.
– Bila je i situacija u mlađim selekcijama reprezentacije Nigerije, gde sam takođe bio najbolji. Poredili su mene i Džona Obi Mikela kao najveće talente u državi, s tim da je Mikel, naravno, nešto stariji. Došao je trenutak da putujemo na interkontinentalni turnir, a pre ulaska u autobus, jedan od trenera me je zaustavio i pitao: ‘Gde je tvoja koverta?’. Bio sam zbunjen, a posle sam shvatio da je mislio na kovertu sa novcem, neophodnu da bi se kupilo mesto u timu. U to vreme, kada su moji roditelji već morali da podižu petoro dece, nisu mogli da izdvoje mito za trenere. I tako mi je slomljeno srce još kao dečaku, jer su mi oduzeli san za koji sam naporno radio.
Usledio je prekid sa fudbalom.
– Jeste, jer sam se posle toga okrenuo školi i držao se studija, sve dok me nije pozvao jedan prijatelj i rekao: ‘Džone, ne smeš da odustaneš od fudbala, moraš da pokušaš bar još jednom’. Rešio sam da ga poslušam, otišao sam kući i obavestio roditelje. Budući da sam najstarije dete u porodici i da me je otac već tada, sa 16 godina, smatrao svojim čovekom, poštovao je moju odluku da se vratim fudbalu, ali i odluku da se preselim iz Nigerije u Kamerun.
Na pitanje zašto je taj prijatelj bio toliko siguran u njega, odgovor je ostao jednostavan.
– Zato što sam bio ‘ubica’ na terenu, najbolji igrač gde god se pojavim, a igrao sam štopera.
