Godinama ponavljamo istu priču, a rezultati van Olimpijskih igara uporno demantuju mit o konstantnoj dominaciji.
Srpski sport je navikao javnost na uspehe, ali poslednja godina ogolila je realnost. Bez medalja, bez izuzetaka, bez opravdanja. I dok su drugi sportovi u fazi tranzicije, vaterpolo je ostao jedina disciplina koja još ima realnu šansu da popravi utisak – i to odmah.
Evropsko prvenstvo u januaru, u Beogradu, dolazi u savršenom trenutku. Ili možda u poslednjem. Jer činjenica da Srbija nije osvojila medalju na svetskim i evropskim prvenstvima još od Barselone 2018. godine ne može se više ignorisati.
Izjave posle poslednjih neuspeha pokazale su da problem nije nevidljiv. Igrači znaju. Selektor zna. Javnost zna. Ostaje pitanje – da li će reakcija biti dovoljna ili će se još jednom čekati „onaj pravi turnir“.
Olimpijske igre su postale zona komfora. Tamo Srbija pobeđuje. Ali kontinuitet velikih selekcija meri se svuda, ne samo na svake četiri godine. Zato je ovaj januar više od šampionata – to je test mentaliteta.
Bolju priliku od ove nećemo imati: domaći teren, poznat ambijent i jasan motiv. Ako ni tada ne dođe do povratka na postolje, vreme je za ozbiljna pitanja – i još ozbiljnije odgovore.
