Na pesku Saudijske Arabije, tamo gde novac briše granice realnosti, Barselona i Real Madrid su nam još jednom dokazali da su jedine prave zvezde fudbalskog sazvežđa.
Rezultat 3:2 u korist Barselone u finalu Superkupa nije samo statistički podatak, već oda najlepšem sportu. Dok su tribine u Džedi blještale od luksuza, na terenu se odvijala iskonska bitka. Hansi Flik je stvorio ekipu koja se ne plaši nikoga, tim koji u svakom trenutku zna svoj cilj. Lamine Jamal, dečak koji se igra fudbala sa takvom lakoćom da to deluje uvredljivo za protivnike, ponovo je bio centralna figura. Njegov duel sa Karerasom bio je asimetričan, ali je Real, zahvaljujući genijalnosti Ćabija Alonsa, uspevao da ostane „iznad vode“ kroz neverovatne kontranapade Vinisijusa Žuniora.
Ovo finale je obeležila ljudskost arbitra Montera, koji je prepoznao epski trenutak i dozvolio da se fudbalska drama u prvom poluvremenu odvije do kraja, duboko u nadoknadi. Videli smo Roberta Levandovskog koji prkosi godinama i Gonsala Garsiju koji koristi šansu života dok Kilijan Embape sa klupe posmatra kako mu izmiče prvi trofej godine. Iako je drugo poluvreme izgubilo na brzini, dobilo je na tenziji. Rafinjin odlučujući pogodak, prožet srećom i spretnošću, bio je nagrada za Barseloninu hrabrost da napada i kada je teško. Isključenje Frenkija de Jonga unelo je dramu u poslednjih 15 minuta, ali je odbrana Katalonaca, na čelu sa Đoanom Garsijom, izdržala pritisak. Barselona se revanširala za prvenstveni poraz, uzela pehar i poslala jasnu poruku – kraljevska kruna ove godine ozbiljno visi.
