Fudbalska Evropa svedoči čudnim vremenima u kojima se Barselona oslanja na greške anonimnih golmana, dok se Čelsi pretvara u laboratorijski eksperiment bez jasnog sportskog cilja.
Pobeda Barselone u Pragu (4:2) zadržala je Katalonce u trci za direktan plasman, ali igra u odbrani i dalje izaziva glavobolju kod Hansija Flika. Slavija je pokazala da Barsa može biti ranjiva, a samo je amatersko izdanje golmana Stanjeka sprečilo veću dramu. Levandovski je ponovo bio na pravom mestu, Dani Olmo je podsetio na svoju svetsku klasu, ali ostaje utisak da bi protiv ozbiljnijeg rivala ovakvi propusti u defanzivi bili surovo kažnjeni. Barselona i dalje živi na individualni kvalitet, dok se timska kohezija još uvek traži nakon šoka u San Sebastijanu.
Međutim, ono što se dešava sa Čelsijem je tema za dublju analizu. „Plavci“ su nekada bili klub koji je svake godine hteo da pokori svet, a sada izgledaju kao varoška ekipa koja se zadovoljava minimalcem protiv Pafosa. Filozofija Lijama Roseniora, koja uključuje stalno rotiranje i „čuvanje“ igrača kao da je u pitanju regularni deo NBA sezone, donosi rezultate na kašičicu, ali ubija hemiju tima. Kada u dve uzastopne utakmice ne možete da vidite istu postavu, jasno je da nema govora o uigranosti. Čelsi je dobio tri boda, ali je izgubio autoritet koji je decenijama gradio. Stamford Bridž više nije neosvojiva tvrđava, već poligon za testiranje taktičkih trendova koji, bar za sada, ne donose ništa osim konfuzije.
