Kornelja je te večeri bila više od stadiona. Bila je sudnica. A Đoan Garsija – optuženi. Svaki zvižduk, svaki transparent, svaka poruka bila je podsetnik na leto kada je odlučio da promeni stranu grada. Umesto straha, pokazao je zrelost. Umesto greške – savršenstvo.
Njegove odbrane nisu bile samo tehničke, već simbolične. Svaki izbačaj bio je odgovor. Svaka intervencija – tišina na tribinama. Branio je kao da zna da je ovo veče u kojem se brani i odluka, i reputacija, i budućnost.
Na suprotnoj strani, Marko Dmitrović vodio je sopstvenu bitku. Bez pompe, bez velikih gestova, samo sigurnost i iskustvo. Držao je Espanjol u životu, davao veru publici i činio da favorit izgleda ranjivo.
Barselona je čekala. Čekala grešku, pad koncentracije, trenutak. I dočekala ga je u završnici. Olmo je pronašao ugao koji se ne brani, Levandovski prostor koji se ne prašta.
Derbi je završen rezultatom 0:2. Ali priča je bila mnogo bogatija. Ovo je bila noć golmana. I noć u kojoj je Barselona još jednom pokazala zašto zna da pobeđuje i kada ne dominira.