FK Vojvodina te decembarske večeri 1967. godine, 21. u mesecu, pokazala je svima šta znači biti klub sa srcem. Na stadionu „Manzanares“, protiv moćnog Atletika, ekipa iz Novog Sada izgubila je brzo 2:0, ali nikada nije prestala da veruje u sebe. Takac je svojim golom u 28. minutu doneo prvu nadu, a Radović u 65. minutu spektakularnim udarcem sa 30 metara vratio izjednačenje i dokazao da hrabrost i talent idu ruku pod ruku. Produžeci su doneli konačni trenutak slave – Takac je postavio rezultat 3:2 i upisao Vojvodinu među osam najboljih timova Evrope.
Ova pobeda nadilazi već impresivnu statistiku – ona je priča o zajedništvu, borbenosti i veri u sopstvene mogućnosti. Vojvodina je tada pokazala da njeni igrači nisu samo fudbaleri, već heroji koji ostavljaju neizbrisiv trag. Navijači i sve generacije koje dolaze mogu da se ponose ovim timom, jer Voša je simbol hrabrosti, tradicije i identiteta. Svaki trenutak meča, svaki gol i svaka akcija upisuju se u srce kluba i njegovih ljudi. Vojvodina je večna inspiracija.