Situacija u Partizanu odavno je prešla granicu sportskog pada. Odlazak Željka Obradovića bio je priznanje da stvari ne funkcionišu, ali umesto stabilizacije usledio je još dublji pad. Ekipa izgleda izgubljeno, bez jasne ideje i bez autoriteta koji bi presekao kada je najpotrebnije.
Đoan Penjaroja je stigao u gotovo nemoguću misiju. Njegov debi protiv Makabija pokazao je realnost – trener ne može sam. Promene moraju biti dublje, bolnije i brže. Zato se u vrhu kluba sve češće govori o raskidima ugovora.
Navijači su već doneli presudu. Nezadovoljstvo je otvoreno, a poverenje gotovo potrošeno. Problem je što Partizan ne barata malim ugovorima – ovo je najskuplji roster u istoriji kluba. Svaki rez znači ozbiljan finansijski i pravni proces.
Džabari Parker je postao sinonim za neispunjena očekivanja, dok je Tajrik Džons, ulaskom u konflikt sa tribinama, dodatno ubrzao spekulacije o odlasku. Ako se izuzmu Bonga i Lakić, malo je onih koji trenutno imaju podršku publike.
Evroliga dodatno steže obruč. Peti januar je prvi rok koji može definisati sezonu. Nakon toga, tržište se zatvara, a odluke postaju nepovratne. Olimpijakos već čeka rasplet situacije oko Džonsa, spreman da reaguje istog trenutka.
Drugi i poslednji rok je 25. februar – tada se zaključavaju sastavi za završnicu sezone. Sve nakon toga je improvizacija bez alata.
U tom svetlu, duel sa Splitom u ABA ligi je tek usputna stanica. Igra se u Pioniru, pobeda se očekuje, ali ona neće rešiti ništa suštinski. Jer posle toga dolaze Valensija, Monako i Barselona – tri ispita na kojima se greške skupo plaćaju.
Partizan više nema prostora za čekanje. Ili će preseći sada – ili će sezona sama preseći njega.
