NOVI SAD – Boris Kovač ima karijernu sudbinu koja obično važi za naučnike i visoke intelektualce. Daleko je poznatiji u svetu nego u sospstvenoj zemlji. Biće vam dovoljno da pređete granicu kod Horgoša da bi se uverili da je zaista tako. Profesionalni kompozitor, instrumentalista, multimedijski umetnik. Albumi Borisa Kovača su u šest navrata zauzimali mesta na listi najboljih 10 albuma Evropske radiodifuzne unije (European Broadcast Union), a album „The Last Balkan Tango“ je uvršten u 50 esencijalnih world music albuma svih vremena. Dobitnik je Sterijine nagrade za najbolju pozorišnu muziku za predstavu „Nahod Simeon“ u produkciji SNP-a. U dva navrata je osvajao nagrade za najbolju muziku filmskog festivala Cinema City. U svetu mu je izdato 17 albuma. On je uradio sve što je mogao. Sve ostalo više govori o nama samima.
U njegovoj biografiji uvek mi se dopadao onaj deo koji je toliko podsticajan za sve one koji nemaju hrabrosti, a želeli bi da ostvare svoj san. Naime, u jednoj anketi, njegov album „The Last Balkan Tango“ uvršten je među 50 najboljih world music albuma svih vremena. Ko bi pretpostavio da je njegov tvorac zapravo − muzički samouk! Kada bi se sreli, na tu konstatciju, odgovara mi uz smešak: „Kao dete sam iskusio frustraciju pohađanja muzičke škole. Svirao sam instrument koji nisam podnosio – harmoniku, na nagovor svojih roditelja. Muzička škola, onako kako je i danas koncipirana, savršen je instrument da otuđi muziku od mladog čoveka, jer tamo nema muzike, već samo spotrskog bildovanja tehnike sviranja, koja je, umesto da bude sredstvo − cilj po sebi. Kada sam poželeo da sviram, negde krajem gimnazije, i to flautu, vrlo nezgodan instrument da bi ga čovek sam učio, jedan ugledni profesor flaute mi je rekao da je za mene prekasno. Ipak sam naučio da je sviram. Izuzev 20-tak časova saksofona u Moskvi, gde smo jedno vreme živeli, nemam nikakvog formalnog muzičkog obrazovanja, pogotovo ne kao kompozitor. No, bio sam uporan, čitao sam udžbenike za akademiju i obrazovao se onako kako mi je odgovaralo. Učio sam pre svega kroz praksu, rad u svom studiju itd. Biti samouk ima svoje manjkavosti, ali i prednosti, jer se razvijaš shodno svojim potrebama i afinitetima. To mi je omogućilo slobodu, koja mi je, kada podvučem crtu, u životu bila važnija od svega. To je, eto, dalo i rezultate“.
Hajde što je unutar sebe uspeo da zatvori vlastito stvaralačko polje, nego je Boris uspeo i nešto što se danas čini neverovatnom privilegijom. Uspeo je od svog života da napravi ostrvo sa kog vrlo kontrolisano spušta most ka „drugoj obali“. Temelj ove činjenice, leži pre svega u tome što će naredne godine, biti tačno 30 od kako živi u Bukovcu, u renoviranoj dedinoj kući, koja je u arhitektonskom smislu pravi biser sremačkog seoskog graditeljstva. Sa Borisom najradije divanim u dedinoj „kačari“.
„Od 1991. do 1995. živeo sam u inostranstvu, a kada sam se vratio, više nisam prepoznavao grad u kojem sam proveo 35 godina života, kaže mi Kovač. To je jedan od razloga što sam se pre tri decenije ovde preselio. Drugi je taj što mi je tu studio, a treći što su okolo divni tereni za šetnju i kontemplaciju. U grad idem samo kada moram. Naročito poslednjih godina, od kada mi je priroda mnogo atraktivnija od kulture“.
Ne propuštam priliku da ga pitam ima li neki životni stav kog se drži sve vreme? Neki stav, osećanje ili misao bez čega naprosto ne bi mogao?
„Sloboda, kao što rekoh, ključna je reč za mene. U svakodnevnom životu nisam neki avanturista, ali zato sam slobodan u svom radu. To je prostor koji je samo moj i delim ga jedino sa saradnicima i publikom. To je možda i glavni razlog što se bavim umetnošću“.
Na onoj drugoj, često zanemarenoj strani Mišeluka, prema Bukovačkom bregu, upravo ovog časa, stvara čovek koji je obišao čitav svet. I taj svet ga je prihvatio kao retko koga. A opet, kulturom, sentimentom i muzičkim senzibilitetom, on je apsolutno deo ovog prostora i pripada mu oduvek dušom, a već 30 godina i telom. Ispravimo nepravdu i upamtimo ovo ime. Boris Kovač. Naš!
RTV
