Moj odgovor je uvek isti: Ako je moja porodica od 1801. prisutna u Nadalju, a tek sam ja rođen u Novom Sadu, onda svoj koren, a sada već i svoje tragove, više pronalazim u srbobranskom ataru nego u još malo pa polumilionskom gradu! A moja strast za putovanjem po ravnici potaknuta je željom da stvari gledam u pravoj dioptriji, a ne u izvrnutoj percepciji, kakva nam se danas nameće. Zapravo, bez ovoga, vi Vojvodinu i ne možete razumeti.
Ona je u svojoj suštini, u svom zametku, stvorena kao grozd, u kojem je svako zrno jednako važno, čak i jednako udaljeno jedno od drugog. Koliko do juče, na svakih pedesetak kilometara imali ste po jedan snažan kulturni, prosvetni i trgovački centar. U vreme kada je imao ispod milion stanovnika, prostor današnje Vojvodine imao je dvadesetak ozbiljnih varoši. Tek sa odstojanja svako to zrno dobijalo je smisao raskošnog grozda.
Istorija Vojvodine ne piše se, a još manje doživljava, iz Dunavske ili Zmaj-Jovine ulice. Ona je u Apatinu, Novom Kneževcu ili Irigu u mnogo čemu vidljivija nego u sadašnjoj prestonici, koja, uzgred, donedavno ni slučajno nije bila toliko dominantna. U vreme kada su Senta, Sombor i Vršac po broju stanovnika bili jednaki s Nišem… a značajno veći od Kragujevca, Banjaluke ili Mostara, Subotica je po veličini bila treći grad u državi. Veća od Sarajeva i Skoplja. O Novom Sadu da i ne govorimo! Sve je dakle samo stvar prave optike. Vredi pokušati.
U suprotnom, ostajemo bez subotičke secesije, bez baroka sa ulica Sombora, bez raskoši Vršca, građanskog gospodstva Karlovaca i Rume, čarolije Srema, bez zvezda koje se nigde na svetu ne vide kao u Banatu.
RTV (Ilija Tucić)
