NOVI SAD – Ako si iole „zanebesan“, za šta u mom slučaju, na sreću ili nažalost, gotovo da i nema sumnje, ovaj pogled na čitav grad, zaista je blagosloven. Uostalom, osim Novog Sada, jedino još Vršac, ima tu privilegiju da ga je moguće, kao onom kapaljkom, u oko staviti. I svašta tu onda čoveku, ume na pamet pasti.
Recimo, upravo se prisećam kako znam nekolicinu ljudi koji su se zarekli da će se jednog dana svakako, vratiti da žive u mestu iz kojeg su onomad krenuli u svet.
I zaista, dočekali su penzije, rasporedili ono što su tokom veka stekli i trijumfalno, kao rezultat važne i velike odluke, renovirali roditeljsku kuću ili kupili neku koja ih je na nju podsećala.
Rešili su da opet krenu sa onog mesta na kojem su pre pedesetak godina stajali.
Od četvoro ljudi koje lično znam, već nakon mesec ili dva… troje se vratilo u grad iz kojeg su nameravali da odu!
I šta je u svemu najzanimljivije – svi su imali isto obrazloženje.
-„Znaš, izađem ti ja ujutro na ulicu. Stojim, gledam, čekam… prođe poneko ko mi se javi. Niti oni mene nešto pitaju, niti ja znam „čiji su“… Predveče opet isto… Stanem pred kapiju, nigdi nikog. Tu i tamo, neki meni nepoznati ljudi… Prođe dan, prođe vikend, jedna nedelja, pa druga… Poznate sretnem na groblju. Al nijedan od njih nije ust’o da mi se obraduje… Vidim ja, nije to više „ono“ selo. I rešim da se vratim. Ako čuješ da bi neko kupio kuću, slobodno mu reci. Dao bi je jevtino“.
A ja se na ovo, setim jedne divne misli:
Čovek zada sebi zadatak da iscrta svet. Tokom godina, ispunjava prostor slikama regija, kraljevstava, planina, uvala, brodova, ostrva, riba, staništa, predmeta, planeta, konja i osoba. Pred smrt, otkrije da taj marljivi lavirint linija, iscrtava njegovo lice!
I uvek je tako bilo…
Ono „naše“ mesto – bilo je pozornica našeg detinjstva, mladosti, prvih utisaka, osećanja, večite borbe za ravnotežom između straha, strasti i svakodnevice.
Nekako nam dođe lakše da sada, kada toga više nema, kažemo da nije to više „ono“ mesto, nego da pustimo slutnji prolaznosti da nas vitla kuda ona hoće.
Da nas natera da se kao pre pola veka, noću grčevito uhvatimo za kraj jastučnice.
Tada je, kada nam baš postane neizdrživo, bilo dovoljno da usred sobnog mraka viknemo: „Mama plašim se“!
A danas bi morali sami da ustanemo i upalimo svetlo.
RTV (Ilija Tucić)
