NOVI SAD – U večitoj potrazi za čvrstim uporištem, ljudi su u svim vremenima skloni da opisuju pesnika kao nekog čudesno velikog čoveka čije su noge na zemlji dok mu glava nestaje u oblacima. Otuda oni silni slavoluci i pesnički trgovi koji, pozivajući se na učitanu moć, služe da daju legitimitet i sjaj nekoj ideji ili kakvom događaju. To je iluzija proizašla iz skrivenih želja, a koja nema ničeg zajedničkog sa stvarnošću. U zbilji, pesnik nije nikakav div, nego je tek više ili manje živopisna ptica u kavezu svoje egzistencije. Mnogo bliži ljudima nego bogovima.
Čemu ovo skidanje pozlate s javnih spomenika? Samo zarad toga da nas natera na trud. Da umesto znanja i tuđih iskustava, sakupljenih u onih čarobnih „100 lekcija o svemu i svačemu”, zakopamo ašov malo dublje. Ono što ćemo pronaći, biće toga vredno.
Uvek mi je bilo zanimljivo po kom, ali stvarnom kriterijumu, sve to nastaje.
Recimo, Kosta Trifković se, istina, rodio u Novom Sadu, i u njemu okončao svoj jedva tridesetak godina dug život. Iskreno rečeno, njegovo dramsko stvaralaštvo značajno je samo u uskim okvirima nacionalne književnosti.
Posle Sterije bio je prvi koji se dramskom književnošću ozbiljnije bavio. Doduše, na mnogo nižem nivou, pišući komedije zasnovane na humoru proste radnje i situacije. Velikim ga je, dakle, učinio isključivo istorijski momenat u kom se javio. Danas je jedan od prepoznatljivijih gradskih simbola.
Ima svoj trg, školu, sve do murala na leđima Narodne biblioteke.
Zaharije Orfelin ima kratku, slepu ulicu na ulazu u Uspensko groblje. A bio je čovek koji je pokrenuo prvi naš časopis. Mnogo pre Vuka napisao je slovenski bukvar.
Tvorac je naše prve enciklopedije, prvog latinskog rečnika. Bio je pisac naših prvih udžbenika. Bavio se kaligrafijom, kartografijom, bakrorezom, astronomijom, fizikom.
Bio je član Umetničke akademije u Beču. Umro je 1785. u Novom Sadu, gradu u kom na njega ne seća baš ništa. Čudesno darovita, renesansna ličnost, naš Dositej pre Dositeja. I – ništa!
Zbog čega je javna slika o Trifkoviću i Orfelinu toliko nesrazmerna njihovom delu?
Ima ovakvih primera koliko hoćete. Pa ako onaj ašov s početka priče zakopate još dublje, stići ćete do ljudi poput Đorđa Markovića Kodera.
Pesnik, mistik, filozof, učitelj mačevanja, znalac 11 jezika koji je pola tada poznatog sveta prošao pešice. Da ovakva ličnost dolazi iz neke druge kulture, bila bi nam uveliko inspirativna. A između svojih apostolskih lutanja svetom, bio je Novosađanin.
U ovom gradu je i umro 1891. godine. Kada bi njegov životopis prepričao na moderan način, Novi Sad bi pokazao da njegova kultura ima slojeve do kojih ni mašta ne dobacuje.
Pošteno recite – znate li za Kodera?
Otuda sanjam o tome kako će ovaj grad jednom dobiti vodič kakav zaslužuje i koji će imati bar dve dimenzije. Jednu prostornu, horizontalnu. I drugu vertikalnu, kojom ćemo se penjati po lestvici njegovog duha i talenta. Samo najveći, poput Novog Sada, sebi to mogu i moraju da priušte.
Koga li ćemo sve na toj lestvici zateći?
Orfelina i Kodera, sasvim sigurno.
RTV‚(Ilija Tucić)
