NOVI SAD – Roditelji moje generacije iz šezdeset i neke, rođeni su neposredno uoči ili za vreme Drugog svetskog rata. I još nisam sreo nijednog ko mi o svom detinjstvu nije pričao kao o idiličnom dobu! Sve u vreme najtežeg posleratnog siromaštva i svih onih nedaća koja je rat ostavio.
Neće biti da je to vreme moglo biti samo po sebi lepo. Već naprosto, svi su oni sentimentalni spram vlastitog detinjstva. E sada, kada to znam, moram da budem veoma oprezan dok govorim o Novom Sadu iz sedamdesetih i osamdesetih godina i ovom danas.
Prvi refleks bi svakako bio da je „nekada sve bilo bolje“. Ali zarad svega što sam maločas rekao, reći ću tačnije – sve je bilo drugačije! U vreme mog prvog detinjstva, Novi Sad je jedva prebacio 100.000 stanovnika i veličinom bio nalik Subotici ili malo većem Zrenjaninu.
Potez od Riblje pijace do Klisanskog nadvožnjaka, oivičen Temerinskom ulicom i Dunavom, bio je nalik omanjoj varoši… sa Maticom srpskom i Almaškom crkvom, ali i desetinama kuća u kojima su ljudi držali stoku, obrađivali zemlju na njivama prema Čeneju, živeli životom koji se nije mnogo razlikovao od načina na koji je živelo nekoliko generacija pre njih.
Iako nam je bio samo dve ulice daleko, odlazak u centar podrazumevao je da nam majka obuče nešto novo, svakako sveže ispeglano, kao da ćemo svaki put svratiti kod „Glišića“ na slikanje. Zmaj-Jovinom su tutnjali automobili, toliko da je bilo teško preći ulicu.
Bioskop „Zvezda“ i ceo taj deo Jevrejske, prema Uspenskoj crkvi, i dalje mi jako nedostaje. Današnjim klincima je možda neverovatno da smo sve do svog tinejdžerskog doba svi mi živeli u “blokovima“. Recimo, na Telepu ili Satelitu, sve do svog punoletstva, bio sam ukupno možda tri ili četiri puta.
Jednostavno, odrastali smo u „mini-državicama“ u kojima smo se zatekli. Tada je bilo užasno važno da li si sa Limana, Salajke ili Podbare, na primer.
Svako se u svom delu grada, osećao prihvaćeno, bezbedno i ušuškano. Sa Podbare sam oduvek. Novosađanin sam postao vremenom.
Inače, Novi Sad se dobro držao sve do početka devedesetih. Menjao se ali na spontan i prirodan način. Imate priče nastale između dva rata, u kojima se opisuje kako su se dobrostojeći Novosađani, vikendom svečano oblačili, uzimali fijakere i išli na izlet u Jodnu banju, koja se u ono vreme smatrala dalekom periferijom.
Logično je da se od tada grad širio. Sve je to bilo deo njegovog odrastanja i sazrevanja. A onda se bukvalno preko noći sva ta prirodna logika urušila.
Ušli smo u neki koncept razvoja karakterističan za gradove u kotlinama, poput Novog Pazara ili Sarajeva. To je ono kada na prostor predviđen za recimo 20 ili 50.000 ljudi, pokušate da ih sabijete tri puta više.
Onda za godinu ili dve od ulica u kojima su se preplitale prijatne građanske kuće, sa drvoredima lipa i kestena, dobijete nekakvebetonske kanjoneu kojima iole klaustrofobični ljudi, usred dana mogu dobiti napad panike!
Kanjoni na Grbavici vremenom su metastazirali po celom gradu.
Naravno da je to ostavilo ogromne posledice na psihologiju i svest ljudi. Kako Novosađana, tako i „Novosađana“.
Ali to je već priča za koju nam treba mnogo više mesta.
RTV (Ilija Tucić)
