NOVI SAD – Pitaju me, s vremena na vreme, kako me ne mrzi da evo već 20 godina, idem po Vojvodini, skitam i pričam? Motiv je svakako i to što sve vreme i ja sam učim i dobro se zabavljam. Što bi kazli, uživam. Uživam u pričama, poput one iz Vršca, nastale u vremenu u kojem je Jovan Sterija Popović bio na samrti.

Naime, po Vršcu se počeo pronositi glas da najumniji među njima polako umire. A budući da je Popovića kuća bila na jednoj od glavnih varoških ulica, te da kroz nju vodi put kojim se izlazi na pijacu, uzeli su na sebe jedan neobičan zadatak. Pred Sterijinom kućom istresli su kukuruzovinu, koju su pažljivo raširili duž puta. Obilazili su je i vodili o njoj računa. U ono vreme, naime, na pijacu se i nije išlo drugačije nego volovskim kolima čiji su točkovi grubo i bučno poskakivali po kaldrmi. Stoga su Vrščani, da kola ne bi remetila san njihovom Steriji, pred njegovom kućom raširili kukuruzovinu. Meni se ova pažnja čini vrednijom nego da su mu podigli slavoluk ili nešto tome slično.

Sa druge strane, neprekidno upoznajem zanimljive ljude, koji svi do jednog u moj život unesu po neki zanimljiv kamenčić. Tako me je naš svetski dramaturg, sada nažalost pokojni Jovan Ćirilov, rođeni Kikinđanin, učio kako da putujem po sobi. Ćirilov, koji je bio veliki svetski putnik i koji je stigao do svih šest kontinetata, govorio mi je kako je najveća uzbuđenja, najviše vrhove svesti i snova dosezao na putovanjima – po sopstvenoj sobi! Knjigu im je posvetio. “Putovao sam često, po sobi. Pravio korake, kratke a uporne. Od stola do stolice, od lampe do kredenca, i od dovratka sve do police”. Učio je i mene kako se to radi.

Književni kritičari ovu vrstu literature vole da zovu “zavičajnom” književnošću. Time ciljajući nanjen ograničen domet. Nevolja je samo što mu po toj logici i Homer dođe kao zavičajni pesnik. I Balzak. I Tolstoj. I Crnjanski. I Kavafi. Zapravo, malo je pisaca koji u ovom ili onom smislu to nisu. Što neko reče, književnost vam je kao sir – mora da ima lokalno obeležje i znak porekla, ali mora da bude i dovoljno dobar da bi ga cenili drugde, poželjno svugde. Vrhunski sir uvek je pivnički, pešterski, provansalski… bez porekla je kao čovek bez adrese. Tako je i sa literaturom. Ako je prava, uvek je ukorenjena, od Iriga do Aleksandrije, uvek – naša i svačija. Baš kao i ljubav. Nije važno šta volite. Osobu, dete, grad, neko mesto u prostoru… Ako je iskrena, ljubav je ljubav, bez obzira na to kome su okrenute emocije.

RTV (Ilija Tucić)