NOVI SAD – Došlo je vreme za gotovo sudbinsko mirenje Novog Sada s jednim značajnim delom njegove ličnosti. Otprilike kao kada bi čovek rekonstruisao vlastiti život i onda shvatio kako je to što su ga drugovi u školi kinjili od prvog do četvrtog razreda zapravo odredilo sve ono što je kasnije činio. Tako mu nekako dođe i priča s Novim Sadom i Dunavom.
Konstanta vojvođanskog duha jeste gotovo patološki strah od vode. Iz mnogo razloga. Sve do polovine 18. veka (što je u istorijskim razmerama „juče“) Vojvodinom je dominirao pejzaž koji vidite s leve strane puta kada iz Petrovaradina krenete prema Sremskim Karlovcima. Nepregledna baruština puna pretnji, insekata i nezdravih isparenja. Dunav, Tisa, Moriš, Begej… bili su prepušteni sami sebi i razlivali se kada hoće i kuda hoće. U Bačkoj, ovaj ili onaj vid močvarnog zemljišta prostirao se na 32 odsto ukupne površine! Shodno tome sledi podatak da je na teritoriji južne Bačke (što će reći Novog Sada i šire okoline) tada živelo tek nešto više od dva stanovnika po kvadratnom kilometru! Jezivo. Zbog vode se gladovalo i bolovalo. Tek kada su Turci, posle nekoliko vekova, konačno morali da se spuste bliže Stambolu, a Austrija shvatila da je jedini način da se od njihovog povratka zaštiti naseljavanjem vojvođanske pustare, stanje se promenilo. Da bi se kolonizacija uspešno sprovela, bilo je potrebno stvoriti obradivu zemlju, rešiti se suvišne vode i izgraditi kanale. Prvi je, između Kule i Vrbasa, iskopan 1785. godine. Iskopavanje Velikog bačkog kanala, čijih je 110 kilometara kopano ručno, bio je znak da, bar za Vojvodinu, život kreće iz početka. Naravno, pretnje su ostale.
Recimo, Novi Sad je 1838. godine zadesila strašna poplava. Posle ih je bilo još nekoliko. Uostalom, najstarija ulica u gradu nosi naziv Zlatne grede. Zove se tako jer se prostire duž najviše tačke, do koje Dunav čak i kada se najviše razgoropadi, nije mogao da dobaci. Sa tih fantastičnih 80 metara nadmorske visine Novosađani su posmatrali kako Riblja pijaca nestaje pod vodom. Slučajno ili ne, u ulici Zlatne grede rođena su dvojica najznamenitijih Novosađana – Đura Daničić i Jovan Jovanović Zmaj. Kao da im je jedino tu bilo sigurno da kroče u svet.
Sve ovo rezultiralo je činjenicom kojoj neupućeni stranci ne mogu da se načude. Grad koji ima bogomdanu privilegiju da se nalazi duž druge po redu najveće evropske reke – od Dunava je bukvalno pobegao. Kada kroče sa palube svojih brodova, u neverici shvate da u okolini nema nikakvog bleštavila, raskoši lokalne arhitekture, bilo kakve smislene ponude. I oni najokoreliji Novosađani Dunavskom ulicom smatraju samo potez od Zmaj Jovine do spomenika Jaši Tomiću. Onih stotinak metara od „Lanterne“ prema reci oduvek je bilo u nekom polumraku, kao da se bojimo da goropodni Dunav opet ne provali te nije loše na vreme zauzeti pravi položaj za bežaniju. Tako je nekako i sa alternativnim pravcem od Gimnazije pa nadole, prema reci. Trg Republike i ulica Miloša Bajića tek poslednjih godina dobaju ruho u kojem ne izgledaju kao da se vreme tu zaustavilo srećnih pedesetih. Dunav zapravo Novom Sadu nikada nije bio sugrađanin, čak ni poželjan gost. Bio je više kao neki blizak rođak koji može da vam bane kada hoće, pa ga je potrebno držati na pristojnom rastojanju.
Priča je slična i u Zrenjaninu, koji je od Begeja napravio mrtvaju pa mu mostovi vise na suvom. Nekada se u grad moglo ući i iz njega izaći samo preko pokretnih drvenih mostova. Danas je reka u Zrenjaninu stisnuta kao svrače u dečjim rukama. Uostalom, nismo li dopustili da nam ispred nosa nestane – čitava reka! Nekada moćna Mostonga bila je dugačka preko 100 kilometara. Sombor je izgrađen na 13 ostrva Mostonge, sa turskom mahalom i srpskim podgrađem. Danas ova reka praktično više ne postoji. Sombor je, na sreću, još uvek tu. Ovakvih primera ima bezbroj… Recimo, uvek se štrecnem kada čujem za Mrtvu Tisu! Pazi, reka, a – mrtva! Svaka, ali baš svaka voda je živa. Kako onda čitava reka može biti mrtva? Da li je tako zovemo da bismo se manje bojali nje? Uh… izgleda da nam se ta voda baš zamerila, pa nam ušlo i u genetiku.
Uopšte, verovatno mi je zarad svega toga još draže kada vidim kako je bar Novi Sad konačno smogao hrabrosti da zavrne nogavice i zakorači u Dunav. Istorijsko pomirenje! Štrand je nešto drugo. On je za situacije u kojima poželiš da budeš turista u sopstvenom gradu. Tamo se ide u kupaćim gaćama. A kada si u gaćama (ili bez njih), nije ti do nekog velikog razmišljanja. Mera zbližavanja grada i reke videće se tek na keju – Beogradskom ili Sunčanom. Dunav je u mladosti možda bio opasan momak. Osione, preke naravi. U međuvremenu postao je u ozbiljan, porodični tip, koji drži do mišljenja o njemu. I zato pazi kako se ponaša. Red je da mu oprostimo. Uostalom, davno je konstatovano da Vojvodina nije „dar prirode“. Mi smo je od prirode oteli. Ona je sva naša.
Idejni tvorac kanala Dunav-Tisa-Dunav Nikola Mirkov jednom je rekao: „Treba se roditi, odrasti i živeti u ovoj beskrajnoj niziji. Treba dubinski i do srži osetiti ove jade sa vodom i muke bez vode i tu večnu borbu sa vodom i čežnju za vodom. Ako su vlažne godine – opasnost i nesreća, ako je sušna godina – nevolja još veća“.
I šta sad? U međuvremenu smo postali pametniji i shvatili da jedni bez drugih ne možemo. Voda bez nas, a ni mi bez nje.
RTV (Ilija Tucić)
