NOVI SAD – Prva klupa na početku Zmaj-Jovine, iz pravca Dunavske, bila je naša. Na keju, uz reku, preko godine, znalo je biti malo šetača, pa bi naš susret bio lako primećen. Svaka zalutala komšinica, upitala bi se, šta mama i ja, u zavereničkom, skoro pa zagrljaju, jedno drugom važno saopštavamo? I to napolju!
Zmaj-Jovina je zato bila mnogo pogodnija. Birali smo prvu klupu, jer bismo primećeni na njoj, lako objašnjavali da smo se upravo „slučajno sreli“. A onda bismo nastavljali našu priču… Predmet razgovora bile su sve one važne stvari, koje je trebalo proraditi u svim mogućim scenarijima, pre nego što ih saopštimo ocu.
Pod rascvetalu lipu, tu u centru, donosio bih đačku knjižicu sa obaveznim dvojkama iz matematike, fizike i hemije… Objašnjavao izostanke sa časova, planove za ekskurziju. Mama bi mi govorila o strategiji s kojom ćemo tati objasniti kako konačno treba da kupimo novu mašinu za veš, o kućnim kreditima… Pre nego što bismo ustali s klupe, puštali bismo da nas nosi žamor ulice, koja bi u tim trenucima postajala samo naša. Lipe su zaverenički ćutale.
U godinama kasnije, upoznao sam Jovu Dejanovića, koji je od 1974. pa narednih osam godina, uradio sve ono zbog čega će kasnije, postati najvoljeniji gradonačelnik Novog Sada, u njegovoj novijoj istoriji. A onda sam jednom prilikom, naišao na njegovo kazivanje o Zmaj-Jovinoj ulici:
„Kad je sve završeno, asfaltirane ulice, fasade uređene, nešto mi je bilo prazno – nije bilo zelenila ni stabala nigde. Tražim ja Voju, direktora Gradskog zelenila. Kažem mu: „To kako sada izgleda Zmaj Jovina ulica je tuga jedna. Trebalo bi zasaditi, ne šibljake, već stabla koja imaju dvadesetak godina“. On mi odgovori da nemaju spravu koja može pet metara prečnik da zahvati. Koliko je on bio upoznat, samo Beograd je imao takvu mašinu. Tadašnji gradonačelnik Beograda nam je posudio mašinu i nakon toga su donete lipe stare dvadesetak godina. Sve su se primile, samo je jedna lipa kunjala. Utvrdimo da je razlog bio to što žene iz susednih radnji prosipaju vodu sa deterdžentom pored te lipe. Zaprećeno im je da ne smeju to više da rade, a ta lipa je oživela. Ove lipe predstavljaju svojevrsno bogatstvo u Zmaj Jovinoj ulici i jednu od lepših stvari, bar što se mene tiče“.
Njegove lipe, postaće jataci naših porodičnih tajni.
To preplitanje sudbina, za život jednog grada, mnogo je važnije od svih onih „crvenih“ slova u kalendaru.
Novi Sad to najbolje zna.
RTV (Ilija Tucić)
