NOVI SAD – Nastao u 18. veku, Novi Sad nema „višak“ istorije, koji bi ga gušio. Zapravo jedva da postoji nekoliko zdanja starijih od velikog bombardovanja iz 1848. godine. To je dobro. Taj osećaj da živite u velikom i moćnom – ali mladom gradu…
Od samog početka on je trgovački grad, dakle prosperitetan i uprkos sklonosti „panonskom snu“, ambiciozan i poletan. Sa druge strane, ne treba smetnuti s uma, da je on kroz vreme, svim narodima, osim Srbima, bio duboka provincija! Mada je neosporna činjenica da je u mnogo čemu čitava Vojvodina postala predgrađe Novog Sada, ovaj „miris palanke“ je tema o kojoj bi se imalo šta reći. Ima u nama ovdašnjim i jednog i drugog. A na jednom mestu sam ovim povodom napisao: „Na šta mislite kada kažete ‘Novi Sad’? Ja ih znam nekoliko. Onaj ispunjen potomcima sremačkih partizana iz Radničke i ulice Vase Stajića, onaj pomodarski oko SPENS-a, onaj napadno građanski na Limanima. Znam onaj malovaroški, domaćinski, sa Podbare i Salajke, pa onaj lakoveran i vašarski prevrtljiv duž Kisačke i Temerinske. Sve je to Novi Sad. Kako onda da samo na nivou proste statistike prihvatim činjenicu da se svake godine 3.000 ljudi doseli u grad, u čijoj svakoj ulici pronalazim po neku fotografiju iz sopstvenog detinjstva i potonje mladosti? Popadale po novosadskim pločnicima kao da su ispale iz nekog požutelog, već pomalo raspalog foto albuma. Poželi li tim ljudima neko iskrenu dobrodošlicu ili se u gotovo zavereničkoj tajnosti, oni samo utiskuju u pasaže i dvorišne stanove, srećni što su se dočepali tog imaginarnog cilja svakog površnog vojvođanskog sna? Stići u grad dovoljno velik, da učini neprepoznatljivim sve naše male slabosti. Kap mastila u čaši vode deluje strašno. Spuštena u Dunav, ista ta kap izgleda kao trenutak razmućen u večnosti iza koje ništa ne ostaje.
E sada, šta Novi Sad ima što drugi nemaju, te smo stigli do maločas pomenute dosetke u kojoj je „čitava Vojvodina postala predgrađe Novog Sada“?
Od 1718. godine, u doba koje će se uskoro poklopiti sa vladavinom Marije Terezije, Habsburška monarhija je svoju novoosvojenu močvarnu, zapuštenu provinciju, morala da učini uzornim delom. Najpre, prostor je trebalo popuniti ljudima. I to onima koji će umeti da se izbore sa krajnje surovim uslovima života. Bečki dvor je odlučio da sistematski naseli 12 različitih etničkih grupa, među kojima je najviše bilo Nemaca, Srba, Mađara i Rumuna. Svi oni, naseljavani su kao vredni zemljoradnici, iskusne zanatlije, dobri rudari ili prekaljeni vojnici… U gotovo isti mah počela je planska izgradnja nekoliko stotina naselja. Modernim rečnikom, Vojvodina je bila najveće gradilište u tadašnjoj Evropi. Vodilo se računa da sva naselja budu približno iste veličine i što pravilnije raspoređena, kako ni jedan komad zemlje ne bi ostao neobrađen. Zato i danas, putujući Vojvodinom, vidite da bukvalno na svakih pet ili šest kilometara nailazite na selo. I raspored varoši, kao regionalnih središta, tako je dobro organizovan, da u Vojvodini sa dva miliona stanovnika, imate čak 17 gradova u pravilnim razmacima jedan od drugog. Ovakav poduhvat, tvrde mnogi istoričari, može se uporediti jedino sa periodom nastajanja Sjedinjenih Američkih Država. Model „stvaranja“ Vojvodine poslužio je kao mustra za kolonizaciju Novog Zelanda. Shodno svemu tome, a u duhu rubrike u kojoj govorimo, Novi Sad kroz vreme nije bio „gradska faca“ u današnjem smislu. Subotica oduvek, Sremska Mitrovica nekad, Zrenjanin povremeno… bivali su daleko značajniji od njega. Ipak, pokazalo se da Novi Sad ima „ono nešto“ što ga je u finalnom skoru učinilo pobednikom. Što se mene lično tiče, ako me neko pita šta za mene znači Novi Sad, odgovoriću: Novi Sad za mene je kao Novi zavet. Ili ga imaš kao znak u srcu, pa o njemu ne govoriš. Ili ga nemaš. U tom slučaju možeš o njemu govoriti danima, biće ti uzalud.
RTV (Ilija Tucić)
